Примећујем, али и други људи, да је Твитер постао невероватно токсично место. Заправо, верујем да је такав одувек и био.
И остале друштвене мреже, у мањој или већој мери, поприште су сукоба и раздора који обично две зараћене стране по неком питању, само утврђују у свом ставу.
Право је питање да ли је уопште могуће водити разговор са другим људским бићем преко мрежа, али и да ли је могуће, поред силних алгоритама на интернету који селективно приказују оно што “волимо”, проширити, довести у питање или критички сагледати неки став.
Но, није све до технологије, нешто је и до психологије.
Повратна информација на друштвеним мрежама је бинарна и квантитативна за разлику од тумачења вербалне и невербалне комуникације уживо која ипак захтева напор схватања и разумевања низа чињеница или ставова, али и неизвесности коју људска психа не воли.
Зато је лакше бити део групе, заједничког гледишта, црно-белог, који пружају извесност и недвосмисленост.
Овим се, осим самопоткрепљивања извесног погледа, радом психологије масе, замагљује свесност наших осећања и поступака према другима, па читамо језиве увреде, прижељкивања смрти, несреће, нечега чији би макар интензитет и експлицитност били много мањи у ситуацији очи у очи.
Зато би одговор на питање “где живе они луди и зли људи са Твитера” био – у сваком од нас.
Јована Стојковић
председник Покрета Живим за Србију
Објављено 3.7.2022.
