Увек је постојала жеља моћника за контролом других. Контрола омогућава потчињавање других, владавину и сваковрсни терор од стране оних који у рукама имају полуге контроле.
Медицински пасоши су јасан облик контролисања људи. Ова ће контрола потенцијално омогућити различитим појединцима на власти да било ког човека из било ког разлога, чак и без икаквог разлога, онемогуће да путује, да ради, да се креће, буквално – да живи.
Када се о оваквим контролама причало пре пар година, то је била „теорија завере“. Људи би вас исмејали због тога. То се данас дешава, остварује се пред нашим очима.
Исто тако, сада је то без сумње јасно, иде се управо ка томе да сви ваши подаци о здравственом стању буду доступни електронски, а што је тешко кршење људских праве, јер људи не смеју да буду дискриминисани због свог здравственог стања (било да су здрави, било да су болесни).
С друге стране, шта мислите коме ће највише одговарати да има све ваше податке о крви, о болестима, о органима, ваш ДНК, све податке о вашим болестима и лековима које сте узимали или узимате? Уз то, модел давања сагласности за вакцинисање којим се (без обзира до чега да те вакицне доведу) ослобађају одговорности и држава и конкретан човек или комапанија која остварује финансијску добит, јесте модел који ће се, ако то сада властодржци успешно прогурају, успоставити као нешто редовно. То је давање сагласност да нисмо слободни. Саглашавамо се да будемо у ропству, а да, с друге стране, свако ко је у дослуху са властодржцима може да добије ту повлашћењу позицију некога ко није одговоран за последице онога што ради, производи и продаје. Тиме се у ствари људи одричу најосновнијих права која би треблао да постоје у цивилизованом друштву – прва на заштиту од стране суда, права на заштиту од стране државе и њених органа, а те органе иначе људи сами и плаћају. Зато се и потеже данас у медијима она лажна дилема: слобода или сигурност (безбедност).
То је лаж по два основа – прави је да нема сигурности ако човек није слободан и нема слободу избора. Људска слобода је једина истинска сигурност за човека. У противном сви би утамничени људи и сви би робови били сигурни и безбедни. Опет, када се човек осећа слободним, апослутно је свеједно где је и у каквој се ситуацији налази.
Друга ствар је то да се људи одустанком од слободе управо одричу сигурност јер, ем им узимају људска права условљавањем да неће моћи да путујете, да раде ако се не вакцинишу, ем држава, тј. судство, одбија да им пружи заштиту уколио им се нешто због те вакцине деси јер су се људи одрекли својих права и на слободу (на слободу избора) и на живот (нико неће одговарати чак ни ако умрете од вакцине). Ко то не види, тај је збиља слеп човек.
И све се у медијима зато и своди на обману и на лаж. Масовне вакцинације које се помињу једна је од њих. То је чиста медијска обмана. Пласирати лаж људима, и то понављати што више и што снажније. Тако функционишу мејнстрим медији.
Они шире лаж не би ли њоме заразили човека. То је, симболички посматрано, као срчани црв, паразит која често напада псе, а у савременом тоталитарном свету и већина људи је довдена у положај најобичнијих паса, керова којима треба ланац скратити до максимума. Медијски се стога стално пласирају лажи не би ли се лаж људима закачила за организам, и те лажи, кад их једном примите унутар себе, уможавају се све док вам не зауставе срце. Прво ће вас убити као људско биће и постаћете несловесна сподоба, а онда ће вас исцрпљивата док се у лажима и не удавите. Само ћете се „искључити“. Тако функционише лаж када је човек прими у себе.
Ви мислите да сте здрави, и можете дуго тако да се осећате, док се лаж не умножи толико да вас уништи – духовно и физички. Тако се и могу посматрати ти извештаји о „масовним вакцинацијама“ а што јесте најобичнија лаж. У односу на укупан број становника Србије број оних који су се пријавили за вакцинацију је мизеран, а број оних који су вакцинисани још је мизернији.
Овај је број мизеран и када то упоредимо са бројем људи који су гласали за владајућу странку и све странке које подржавају и пропагирају ово вакцинисање, чиме се само доказује да власт апсолутно нема легитимитет јер им не верују ни они који су гласали за њих (ако узмемо да су заиста гласали и да избори нису покрадени).
Такође, то је мизеран броји и у односу на број људи који су узели оних несрећних 100 евра мита од стране државе да се не би превише бунили због неуставног кућног притвора и ограничења људских права које смо трпели и још у великој мери трпимо.
Зато је непоходно да медији непрестано понављају да је вакцинација „масовна“, баш зато што није. Слично се месецима прича о десетинама и стотинама хиљада умрлих од короне, о масовним сахранама, и шта све још не. Савремени човек је у суштни прилично сломљен као духовно бића и углавном је, стога, конформиста и ретко иде против онога што ради већини чак и када се не слаже с тим. Зато је битно да се понавља да је нешто масовно, да би се људима у главу усадило да ће они бити у мањини, да ће бити наспрам масе, наспрам већине и да ће тиме бити изложени, подложни удару.
На срећу, код нас то још увек није прошло, што говори не само о томе да људи помало размишљају, то говори и о кукавичлуку. Наиме, већину грађана није било брига што у Србији постоји обавеза вакцинације деце већ годинама, па родитељи противуставно трпе страшне последице због тога ако не желе да вакцинишу децу – од губитка права на дечији додатак, права да деца бораве у вртићу и школи или да иду на екскурзију, до новчаних казни за родитеље, одласка у затвор или јавних претњи највиших државних званичника о измештању невакцинисане деце из породица.
Али када се појавила опасност да се непоуздане вакцине убаце и у тело те већине која је ћутала, сад је то другачије па су се људи већином узнемирили јер се ради о њима самима. Но, без обзира, нека је и кукавичлук разлог, добро је да се ради о огромној већини народа. Тиме људи (чак и ако су несвесни тога) бране своја и најосновнија људска права других – нико не може бити натеран да се подвргне било какавом медицинском захвату против своје воље, а посебно не да се истовремено обавезује да дâ сагласност да преузима на себе одговорност због свих последица које изазове вакцина коју ће да прими.
То је и правни нонсенс. Нешто што је незабележено до сада у историји права. Зато ови медијски притисци и постоји, зато глобално и постоји та прича како вакцинисање ипак није обавезно, али се истовремено прети људима да неће моћи да раде, да путују, да живе нормално. Наравно да се онда може сматрати да је вакцинација обавезна јер се људи на различите начине присиљавају да се вакцинишу. То је невероватно кршење људских права.
Посматрајући како се ствари одвијају, јасно је и колико има лажних организација за људска права које не само да не реагују на све ово него све те лажи сложно и подржавају. То је читава мрежа агитатора која ради на одузимању људских права и слобода под фирмом управо људских права. То је тоталитарно друштво које не би било могуће створити само пуком силом и деловањем странака у политичком систему, већ је неопходно да у читав план буде укључен тзв. цивилни сектор.
Тобоже, „они су као ми“, то су „обични људи“. Све не би ли се одсекла одступница људима. А циљ је јасан – шуцати на људе са свих страна. Но, све ипак зависи од нас – увек је то последња и најважнија тачка. Људи се правдају тиме да немају избора, но то је само изговор. Увек има избора за онога ко је човек. Можемо то поставити у нешто екстремнијем облику.
Замислите да сте у НДХ и видите групу људи како туче и масакрира неког Србина и ви стојите са стране, сви вас погледају и чекају вашу реакцију, и ви, шта ћете, „хајде и ја да шутнем тог несрећника јер немам избора“.
Или да је у питању Јевреј у нацистичкој Немачкој – „Немам избора.“, и кренеш да шутираш. То су опасне глупости – „немам избора“. То не може да се оправда. Увек има избора и управо су најлакши избори они када су овако озбиљне ствари у питању. Јер је ту све јасно. „Ради ти, дете, свој посао“. Људи смо, нисмо крпе.
И ако се питате докле су спремни ови на власти да иду са притисцима да се народ вакцинише, и то је више-мање јасно. Радиће све што им буду рекли и покушаће да иду дотле докле им буду рекли и докле им ми дозволимо.
Ми живимо у друштву у којем не постоји нити једна институција. Оне формално постоје, формално раде, но ничим се не гарантује њихов законит рад. О Уставном суду је илузорно причати, то је најсрамнија државна институција тренутно у Србији.
Но, ова тренутна власт у Србији, оваква каква је сада, није способна за било какве драстичне мере, као што је покретање полиције и војске ради вакцинације, а што су сами себи омогућили оним срамним профашистичким законом који су посланици Скупшине Србије усвојили почетком новембра прошле године.
Тренутна је ситуација таква да се они плаше народ више него што се плаше својих налогодаваца са Запада. Можемо зато претпоставити да ће се за сада усредсредити на медијске лажи, као што су те о масовним вакцинацима или ће и даље изностити оне своје процене о стотинама хиљада мртвих, о „шпанским“ и „италијанским“ сценаријима, о новим „још смртоноснијим“ облицима вируса.
Вероватно ће на све суптилне начине пропагирати те медицинске пасоше и „вадити се“ на то како је у другим државма и шта све, је ли, „нећемо моћи“ ако се не вакцинишемо, те да ће „све бити нормализовано“ кад се вакцинишемо.
У сваком случају, наша је државна власт бескичмењачка, стога и све што властодржци раде, раде све време у потаји и лажући људе.
Опасност је у томе што су они поменутим законом припремили правни основ за прављење, можемо то слободно тако назвати, медицинског логора за читав народ, тако да одређено неспокојство свакако постоји јер нико не може знати на који начин догађаји у политичком смислу могу да кулминирају.
У будућности је све могуће, па и да ови тренутнии властодршци добију „појачање“ и да дође неко ко ће добити у задатак и бити у стању чак и да, сходно овлашћењима из овог законо, изведе војску и полицију у циљу спровођења вакцинације народа.
Ови тренутни то нису у стању (мада су војнике у марту извели да глуматају са аутоматским пушкама по Кнез Михаиловој и плаше пензионере) јер се ради о ноторним кукавицама, и радиће и даље оно што смо већ добро видели, шириће преко медија страх и панику, изазиваће поделе и заваде у народу, и то је њихова једина шанса да спроведу то што су наумили или што им је наређено.
С друге стране ће, опет у потаји, „решавати“ друге ствари (пре свега ће радити на даљој издаји Косова и Метохије и промени законодавства у Србији урушавајући пре свега породичне вредности нашег друштва) све док се јавно буду бавили проблемом короне и „здрављем нације“.
Суштина је у томе да се храбро и јавно пружи отпор и њима и свима који уништавају наше друштво и државу, свима који газе људска права.
Не могу они нама ништа да ураде што не урадимо ми сами себи тиме што ћемо на то да пристанемо. Веровали или не, и дан-данас, читав овај тоталитарни света, свет без слободних људи и људских права, функционише по два принципа која су свима позната, али људи лако прелазе преко њих.
То су принципи – завади па владај и хлеба и игара. Ништа друго.
Предраг Јакшић