Жалити али не постављати права питања

You are currently viewing Жалити али не постављати права питања

Пише Предраг Јакшић,
драматург и теоретичар медија

Србија има једну ружну традицију која је започета након Балканских ратова, то је заборављање сопствених јунака. Нису у то време биле неуобичајене слике да на улицама Београда и других вароши угледате бивше српске војнике ослободиоце, сада без ноге или руке, како просе или гланцају другима ципеле не би ли преживели. Ова је срамотна традиција настављена и „унапређена“ у разним сегментима и после Другог светског рата, па су жртве заборава, како властодржаца, тако и народа, били не само обични војници који су се борили на „победничкој“ Титовој страни (о другој да и не говоримо), већ се од стране државе системски радило на сатирању старих хероја, па је довољно сетити се судбине мајора Гавриловића кога су претукли и безмало убили скојевци на улицама „ослобођеног“ града који је бранио пар деценија раније. Или сетити се судбине Милунке Савић и њеног тешког живота и изгладњивања у Титовој држави, а видимо да ни данас није ништа боље јер ће и кућу у којој је живела ускоро порушити. Заборављени су и хероји ратова из деведесетих година. Многи су остали инвалиди, многи данас живе испод границе сиромаштва, принудно им се наплаћују разни комунални дугови иако су без посла и без могућности да се запосле, одузимају им се деца због сиромаштва, неки од њих су више месеци мирно протестовали у парку испред Парламента због свог вишедеценијског тешког положаја и занемаривања од стране државе али су остали невидљиви за народ, док су од власти добили игнорисање, полицијску бруталност кроз претресање шатора у којима су спавали (ваљда из страха да у врећама за спавање имају нешто чиме би угрозили властодршце), али и завртање довода воде за пиће (??!!) на чесми која се налазила у парку. Свих тих ситуација могли смо и сами бити сведоци. Међутим, нико или велика већина ових јунака није у тренутку када су војевали кукала због свог позива – они су били војници и учествовали су у ослободилачким и одбрамбеним ратовима. Замислите да су они док су водили све те силне борбе правили објаве по друштвеним мрежама и кукали како им је тешко, како се гине и како они у рату морају да носе пушке и да пуцају? Данас је све другачије. Данас је изгледа уобичајено да се кука кад се ради сопствени посао, посао који си сам изабрао и посао који (за разлику оног војничког у тренутку рата) истог секунда док кукаш можеш и да напустиш (и нико ти ништа неће рећи), али га ипак не напушташ већ и даље кукаш. У ово језиво време тоталног укидања људских права и гажења свих принципа правно уређеног друштва због епидемије коронарног вируса новог имена који постоји ко зна откад али је прошле године постао непријатељ број један, постала је пракса да се одређени лекари боје болести и да због тога избегавају да лече болесне. Да ли се они болести заиста боје или је ситуација повољна па је користе да не морају да раде друго је питање, али сведоци смо да добар део специјалиста не ради, да се прегледи и операције померају и не заказују, о превентивним прегледима да и не говоримо, да је ретко која болест довољно опасна да би се лечила, осим ако се не зове корона. И ту долазимо до суштине – само је једна болест која се обавезно личи и многима је изгледа трауматично што је лече иако им је то посао. Прочитао сам објаву једне медицинске раднице која у суштини понавља мантре које свакодневно чујемо на некој од телевизија, о херојима лекарима и медицинским радницима које се боре против короне. И није она битна, њено писање још мање, но такве ситуације су постале некако уобичајене па би се и то морало погледати мало дубље. Наводи та госпођа како они (лекари и медицинари) раде „у изузетно тешким условима“, како смо у годину дана изгубили „скоро 70 лекара“, а да не зна који је тачан број „других здравствених радника који су нас напустили“ или који су „били болесни“ или који „и сада имају последице“.

Језив је податак да је 70 лекара преминуло, то је седамдесет мртвих људи. Не знамо, при томе, колико је лекара преминуло прошле године или претпрошле. Свака смрт је трагедија, посебно за породицу преминуле особе, тако да то да ли је умрло 70 лекара или је умро само њихов члан за породицу преминулог има секундарни значај. Важна су нека друга питања. На пример питање зашто и од чега су умрли ови лекари? Да ли дотична која је ово писала (или они који свакодневно помињу овакве ствари у различитим контекстима) иједном тражила да се утврди због чега су тачно умрли ови лекари, да ли се као медицински радник питала због чега се не раде обдукције? Да ли је, значи, ако ни због чега другог због а оно због смрти тих 70 лекара тражила са својим колегама лекарима да се ураде обдукције и да се утврди зашто људи умиру, баш да не би било нових смрти? Волео бих да знам ако јесте јер би то значило да у њеним речима има нечег вишег од пуке жеље за пажњом. А зашто то кажем, она у наставку пише како њихове породице (њена и породице других здравствених радника) и њихова деца „трпе заједно са њима“. Шта ова реченица уопште значи? Како трпе та деца? Зато што су им очеви и мајке лекари и што раде посао који су изабрали? Зато што су им се очеви и мајке разболели или, не дај Боже, умрли, радећи тај посао? Све породице трпе, сва деца трпе због оног што се дешава у породицама или што се члановима породица дешава у животу (тиме и на послу), зато и јесу ПОРОДИЦА. Мени увек у оваквим ситуацијама падају на памет бебе и деца која су „изненада преминула“ (или се разболела) пар дана након што су примила вакцине које по закону ове државе и по мишљењу медицинске струке морају да приме иначе ће им бити одузет дечји додатак, неће им бити дозвољен приступ у вртиће и школе, а родитељи ће им бити кажњавани високим новчаним казнама. Да ли и породице ове од „синдрома изненадне смрти“ преминуле вакцинисане деце трпе? Да ли трпе породице у којима има деце ометене у развоју а које власт уз потпору мишљења медицинске „струке“ тера да тој деци стављају маске под претњом новчаних казни?

Каже госпођа још да не пише све то из улоге жртве и да они нису хероји, али да ипак наводи како су им забрањени годишњи одмори и да нон-стоп имају дежурства у ковид амбулантама, да су уморни и исцрпљени. Мени паде на памет могућа ситуација у којој би на пример неки епидемиолог ког је школовала наша држава (што значи наш народ), који је специјализацију завршио о истом том рачуну и који онда у јеку овог епидемиолошког проблема (јер и сам мисли да је ово „смртоносан вирус“) оде на годишњи одмор или одбије да буде „нон-стоп дежуран“ или који се јавно жали да је уморан и исцрпљен. Замислите ватрогасца који оде на годишњи одмор током пожара, свеједно да ли је тај пожар на мојој, вашој или кући неког лекара? Исто тако ми пада на памет и зубар ког посећујем и који је током протекле године више био на одмору (што оном принудном „због ситуације са короном“, што оном редовном) него што је радио и који у ординацији има натпис о обавезном ношењу маске (иако ће после три секунде након што седнем на столицу да ми ставља инструменте и прсте у уста и да ми поправља зубе). Знам доста лекара који током ове године више нису него што су радили управо „вадећи се“ на корону. Знам доста медицинског особља које више није него што је радило из истог разлога. И знам још једну ствар, нико од званичних представника различитих медицинских еснафа није дигао глас што су војни шатори разапети испред домова здравља и што се у новембру и децембру оболели од „смртоносног вируса“ (који изазива проблеме управо са плућима) након вишечасовног чекања на отвореном прегледају у шаторима. То нису „изузетно тешки услови рада“ медицинара, како наводи ова медицинска радница, већ пре изгледа као злочин према пацијентима у ком саучествују управо лекари и здравствени радници који су пристали да људе у XXI веку лече по шаторима на улици док су домови здравља полупразни. Каже још ова госпођа да не зна како ће и ко ће ово издржати јер нас чека „још једна тешка година“, чиме ваљда говори нешто што као медицински радник зна засигурно да ћемо имати овај „смртоносни вирус“ и током 2021. године, чиме, је ли, управо наглашава оно што је рекла да није, да је жртва и херој. Жртва јер можда и не преживи још ту „једну тешку годину“ и херој јер зна да може да не преживи али је и даље ту.

Гомила празних речи, поновљених полуистина које нам се сервирају преко медија. Свакоме је његова мука најтежа, исто онако како се на муци познају јунаци, да не кажем како се познају људи. Ми живимо у држави чији су званични представници у протеклих годину дана лагали можда и више него свеукупно у претходних десет, и у којој је велики број медицинара саучествовао у огромној већини ових од власти креираних медијских спинова и играрија. Уместо да питање смрти 70 својих колега поставе на праве адресе, уместо да као људи од медицинске науке поштују медицинске методе и праксе, те утврде од чега и због чега су ове њихове колеге заиста умрле, они нам преко својих владиних представника и оних „уједињених“ тобоже антивладиних, и даље износе гомиле полуистина и празних речи, залажући се за даље бесомучно гажење људских права. Јер како уопште објаснити морал људи који на сва уста причају о досада невиђеном смртоносном вирусу а чија је смртност у процентима у рангу различитих вируса који постоје годинама? Како објаснити морал људи који бесомучно причају о томе да би држава требало да вакцинише читаву популацију вакцинама за које и сами знају да нису прошле сва потребна медицинска испитивања да би биле редовно медицинско средство и за које онај ко је прима мора да потпише да је сагласан са свим последицама које ће због вакцине претрпети? Како објаснити морал људи који би да вакцинишу остале али, видимо то по натписима у новинама о одзиву за вакцинацију, себе (медицинске раднике) не желе да вакцинишу у баш превеликом проценту? Како објаснити морал људи који причају о грозном вирусу због ког у државним домовима здравља, клиникама и медицинским центрима већина специјалиста не ради и већина операција се не изводи, све док се по приватним установама сви ови прегледи и интервенције обављају, па чак их обављају и неки од оних који као запослени и у државним установама то тамо не раде „због ситуације са короном“?

Како уопште разумно објаснити ситуацију да се на улазима у домове здравља мери температура па се они са повећаном температуром не примају код лекара већ се шаљу у ковид амбуланте (као да се тамо док сатима чекају неће разболети и од те тако страшне болести због које нису ни кренули код лекара)?! Како је неко иронично приметио, болнице су данас постале место на које иду здрави људи да не би угрозили лекаре, док болесни, ако нису болесни од те једне болести морају да сачекају да болест од које нису болесни прође да би могли да се лече од болести од које болују. Ако у међувремену умру ући ће у статистику као да су умрли од болести од које нису боловали јер се обдукције свакако не изводе, тако да ни то што их нису лечили од болести од које су умрли више неће бити важно и нико за то неће бити одговоран.

Оно што је позитивно из читаве ове приче и што ова госпођа није навела, ако ништа друго барем смо се за сва времена решили доброг старог грипа, па више неће бити оних силних смрти на годишњем нивоу услед грипа, без обзира да ли су умирали обични смртници или лекари који раде свој посао, тј. лече људе. У сваком случају грип је прошлост. Уби га корона као да никада није ни постојао. Уби корона и морал, али морал изгледа никада и није био важан па је и његова смрт прошла неприметно.