Драги пријатељи и непријатељи, сви који пратите наш и мој рад, толико је сурове реалности пред све вас бачено да је хумано ипак рећи родитељима шта се дешава иза и испред овог “рада” Центра за социјални рад.
Ко руководи тужилаштвима по Србији, ко доноси одлуке, а ко пише Законе?
Имам потребу, људску, да вам се обратим, да вам предочим реалне чињенице и реалну беду у којој смо, као и то да смо у канџама појединаца -криминалаца из система. Нећу рећи да су сви у систему лоши, али и они који су добри оним лошим сметају те сходно томе морају да раде како им кажу они “који морају да се слушају”- ако хоћеш да останеш на свом радном месту и да сачуваш своју плату.
Ако питате одакле ми ова потреба, рећи ћу вам:
Жао ми је све деце.
Жао ми је свих родитеља.
Свакодневно се сусрећем са људским патњама са болом деце која су у “канџама” агенде.
Да бих вам предочила оно што знам, видим, гледам сваки дан па и осећам, било би потребније да вам направим један видео снимак да бих вам предочила колико је опасно то што је “институцијама” дато много “да могу”, “да се бахате” и коначно да злоупотребљавају свој службени положај.
Док вам се не обратим уживо, а ипак да не спомињем предубиозно случај о коме се како видим мора ћутати јер је центар тако рекао, ја ћу ипак ради најбољих интереса све друге деце истаћи неколико битних чињеница док не седнем за камеру и не снимим вам један опширан приказ стања ствари у нашој држави од које је окупатор направио месну заједницу.
Пре свега, ја немам никаква леђа по институцијама, па из тог разлога не смем и не желим да користим изразе и речи које су појединци користили за шта би мене не само стрпали у притвор да сам изговорила, него би ми претресали и стан и канцеларију, а и породицу би ми малтретирали и узели мом детету средство за рад, као и све рачунаре по кући и у канцеларији. А како сам свој деци још увек потребна више на слободи него иза решетака и како нема ко би ме бранио и одбранио када бих завршила иза решетака, и како сам потребнија више међу живима него међу мртвима, и данас ћу пазити шта ћу написати, јер би мене процесуирали за све оно за шта би појединце заштитили. Нисмо сви једнаки, за почетак морамо разумети то.
У даљем тексту не говорим о конкретној мајци и њеном случају тек да не буде забуне.
-Центри за социјални рад инсталирани су давно пре, да би контролисали породицу као основну ћелију друштва и да би систем могао да упливава у односе између деце и родитеља. По члану 270. Породичног закона у свим споровима који се тичу деце, суд је дужан да ангажује месно надлежан центар за социјални рад да да мишљење о оба родитеља и о деци. Могао би суд и другој установи да да тај задатак, али те друге установе нема, јер су се особе из система постарале да искључиво радници центра у својим рукама имају ту могућност, зашто? Да не би ико други могао да утиче на исходе одлука.
-Држава има право да, уколико сматра да неко ради на штету деце, (а то сматрање наравно да може бити и тешка злоупотреба) да путем центра за социјални рад реагује институтом хитног измештања деце из породице и то увек када сматра да постоји злоупотреба родитељског права, или занемаривање, или насиље, насиља не мора ни да буде нити мора да постоји о томе одлука суда, центри за социјални рад широм србије по својој процени и по свом нахођењу могу увек да, ако сматрају да има занемаривања, реагују институтом хитног измештања деце из биолошких породица. Могу.
Можете имати 100 судских одлука да не вршите насиље над децом, они ако тврде да вршите занемаривање они могу то што хоће.
Законом о спречавању насиља у породици регулише се само насиље, али не и занемаривање. Ако имате одлуку да не вршите насиље то не значи да имате одлуку да не вршите занемаривање.
-Да ли правите разлику између занемаривања и насиља?
-Да ли има злоупотреба овог права центра за социјални рад? Наравно да има.
Али им је законодавац дао то право и дао им је заштиту у виду тога да када поднесете кривичну пријаву против радника центра за социјални рад, сви из пирамиде институција стаће у заштиту тог радника центра за социјални рад јер сви они раде на истом задатку.
-Једном приликом ми је један јавни тужилац, правдајући своје безакоње рекао: “Па није могуће да сви из институција раде против закона” .Управо супротно. Једино је то и могуће да сви у том систему раде против закона, јер када би само један од њих радио у складу са законом морао би да процесуира свог колегу, а колеге су на истом задатку. А врана врани очи не вади, сем ако је бела, а тада јој вади и црева (овај други део реченице написала је моја драга др Јована Стојковић једном приликом описујући мене као белу врану, али и саму себе).
-Ову реченицу “па није могуће да сви из институција раде против закона” користе сви они када треба себе да издигну и да вам “докажу” да раде исправно.
- Шта све могу радници центра да подведу под занемаривањем деце? Готово све што им падне на памет.
Постоји:
•занемаривање основних животних потреба детета
•хигијенско занемаривање детета
•медицинско занемаривање детета
•егзистенцијално занемаривање детета
•васпитно занемаривање детета
•едукативно занемаривање детета
•образовно занемаривање детета
•занемаривање путем онемогућавања друштвених контаката детета и сродника
•итд
Када се донесе закон о правима детета и заштитнику права детета тек ћете видети како ће бујати пракса о занемаривању деце.
У својој пракси сам виђала разне примере бахатости радника центра, од тога да су одузели дете из куће јер се исто понашало у школи “недолично” , те је то понашање окарактерисано као занемаривање од стране родитеља тог детета јер се његово понашање које је дете показивало у школи приписивало за занемаривање које је дете трпело код куће. Сходно томе ћапили су дете у року од “одмах” јер је дете било “занемарено”, а та “занемареност” мерила се у томе што је дете било мало живље у школи.
Памтим и случај када су против родитеља покренули поступак је наводно нису водили дете у вртић, а није тачно да га нису доводили – доводили су, али васпитачице нису хтеле да приме дете јер је дете навакцинисано. А зашто дете није било вакцинисано? Није, јер је доживело тешко нежељено дејство са претходном имунизацијом. А струка – произвођач каже да ако је дете доживело нежељено дејство од претходне имунизације да постоји ризик да се дете даље имунизује, Алимс неће да каже шта се налази у имунизационим средствима сходно томе не може се ни установити да ли је неко дете алергично на неку компоненту из имунизационих средстава.
По злочиначкој агенди, занемаривање може бити и то када одлажете имунизацију. Управо због овога родитељи који хоће да се на дуге стазе одбране од оних који атакују на њихову децу морају да се обскрбе папирима и документацијом која их штити правно и то од кривичноправне одговорности, од центра за социјални рад и од прекршајног суда, јер само са јаким аргументима са папирима, можете ићи у битку за вашу децу и за њихова, а и ваша права. Папири који се скидају са нета нису довољни и не раде посао који треба да вас до краја заштити од:
•кривичноправне заштите
•грађанскоправне заштите
•прекршајноправне заштите
Ко хоће да се честито заштити на дуге стазе од свега што центар може јасно је да неће бити наиван.
По злочиначкој агенди, “занемаривање” је и то када нећете да вам дете прима хемиотерапију јер знате какав она има ефекат.
Занемаривање може бити и то када центар за социјални рад каже да деца живе у “прљавштини”, а да можда деца и не живе у том стану о ком они пишу, и то што су деца адекватно збринута, то је њима и систему небитно. Јер они раде како желе. Њима је дато да су они ти који процењују и оцењују какве родитељске компетенције има неки родитељ. Стога су у пракси честа кривична дела фалсификовање службених белешки, јер они у свој налаз неретко пишу неистину.
Занемаривање може бити и то када један родитељ опструише контакт детета са неким сродником.
На овом моменту бих се задржала јер махом центри за социјални рад управо у почетку разлаза партнера стају на страну “мајке”, те управо њој омогућавају да оствари своју замисао да не дозволи оцу детета да виђа дете, односно детету да виђа свог оца односно детету да не виђа своје сроднике по очевој линији. Овде вам говорим о реалној слици у Србији.
Не говорим ни о каквом конкретном примеру нити случају а посебно не говорим о случају мајке са троје деце, дакле говорим о реалној и стварној слици.
Овде бих напоменула да преко 200.000 очева у Србији не виђа своју дечицу, а знате зашто? Зато што управо судови и центри за социјални рад немају намеру да спроводе одлуке и немају намеру да детету омогуће контакт са другим родитељем, не само они него и тужилаштва немају намеру да процесуирају жену због кривичног дела одузимања малолетног лица, и то увек док је развод у току или је развод “свеж”, а када прође свежина развода и када прође довољно времена од разилажења и када коначно одвоје оца од деце и када мајка остане сама, они крећу да се обрачунавају са мајком насамо, јер тада мајка подршку мушкарца нема, а пре тога су је врло вероватно наговорили да лажно пријави тог недужног мученика. Многи центри за социјални рад наговарају жене да лажно пријаве мушкарца и многе жене наседну на то, немајући појма да су управо тиме постале манипулативно средство центрима за социјални рад.
Има много жена које истински трпе насиље, али има и мушкараца који трпе насиље од жена а има и много деце која трпе насиље управо од стране својих не”мајки” у случају да се потуку муж и жена, или да се свађају и вређају, У 98% случајева изрећиће се хитна мера само мушкарцу, али не и жени. Јер док се “свађају и туку” центри за социјални рад “стају на страну жена”, али када их центри раздвоје и до краја заваде и када прође довољно времена од разиласка, онда центри крећу да се обрачунавају са женом насамо и то на врло подмукао начин. Тада жена крај себе нема заштиту, она већ увелико завађена и посвађана са њим сада нема ни заштиту, а ни коме да се пожали, а ни на кога да се ослони.Овај моменат је моменат који центри за социјални рад ишчекују и радују му се већ на почетку и зачетку њиховог плана када крећу да жену хушкају на мушкарца, то је њихов modus operandi завади па владај.
Када заваде лако владају са женом и тада жени у “грехове и грешке” приписују све оно што су јој управо они омогућили, а омогућавали су жени шта:
•да деца немају контакт са сродницима управо тиме што се не старају да се деца виде са родбином јер центрима за социјални рад савршено одговара да се деца отуђе и да као такви буду располућене јединке без адекватног ослонца у фамилији;
•Умисли да све што она пожели или каже – тако и буде, јер су је путем института реаговања на “лажне пријаве” научили и размазили да ако лажно пријави мушкарца да ће систем увек стајати на њену страну. Међутим систем неће да стаје на њену страну, јер систем њу користи као манипулативно стредство док им треба таква стратегија. А када им треба њено дете, онда систем мења стратегију и креће рафално на њу да се обрачунава , користећи читав досије о њој а то је да је склона лажно да пријави и да је склона да не да контакт деце и родбине. ( све што овде пишем пишем уопштено и не пишем о конкретном случају јер о истом и немам сазнања).
•Понашање деце приписују њеним делима и тако даље.
Као што видите центри за социјални рад користе психопатски метод плетења свог манипулативног средства у њихову мрежу зла. Како? Тако што жену најпре намаме у њихово “наручје” хушкајући је да мужа са ким је ипак и живела и родила дете пријави за насиље, наговоре је да га испријављује углавном лажно, уплету у своју мрежу, дају јој контакт сигурне женске куће, дају јој подршку и “заштиту” (али само привидну) а након тога је плету и плету у ту мрежу.
Док је плету она им се исповеда, и одаје своје родитељске неподобности које ови који је плету касније искористе против ње, јер када буде сама и без мушкарца лако ће се насамо обрачунати са њом, јер ће тада већ увелико бити уплетена у сопствену наивност и бруталност перфидности центра за социјални рад. Тако уплетена у њихову мрежу, сви њени подаци су умрежени са свим институцијама и тада креће окршај са њом и њеном дечицом. Док је плету у ту мрежу уједно и типују њену децу, све остало мислим да знате.
Како ће центри за социјални рад да заташкавају истину? Тако што неће дати да се писне о томе шта су радили деци (било чијој) јер ће свако помињање деце да тумаче као медијско насиље над децом.
У њиховим рукама је спровођење закона а ми смо изгубили шансу да ишта мењамо од тих закона и тог система јер, Боже мој то је политика, а политика је “фуј”.
Не морате се бавити политиком, политика ће се засигурно бавити вама и вашом децом.
Али оно што ми се чини да људи не знају, а треба им рећи то је следеће:
Само слогом и масовним пријавама против зликоваца можемо нешто конкретно урадити.
За то нам је потребна промена и закона и система, али и промена свести да један човек не може све сам и да ако кренемо у обрачун са институционалним насилницима, најпре морамо за сву децу и за све родитеље имати обезбеђену инфраструктуру правне заштите, ако треба 100.000 кривичних пријава написати морамо имати довољно адвоката и правника да то ураде и напишу, ако знамо да преко 200.000 очева не виђа своју децу морамо разумети да су управо у институцијама ти који онемогућавају спровођење одлука! Морамо имати свест о томе да само заједно и само адекватно можемо нешто да променимо!
Закони се мењају у Скупштини, а не у судници и не у тужилаштву.
Многа деца пате и многе жене су манипулативна средства центара за социјални рад које радници центра плету у своју мрежу док их не реше онако како агенда каже.
А где иду та типована деца? Шта раде са том децом? Шта им раде по сигурним кућама? Зашто заташкавају истину? То размислите сами јер када бих рекла оно што је истина у року од одмах бих била у притвору, а мој стан би био претрешен на главачке и подметнули би ми шта желе, а мојој породици одузели све што могу од мира и спокоја до егзистенције и живота.
