Press "Enter" to skip to content

ПОНИШТАЈ УСВОЈЕЊА

По Породичном закону Републике Србије, могуће је поништити усвојење.

У спору за поништење усвојења месно је надлежан суд на чијем се подручју налази орган старатељства пред којим је засновано усвојење.

Тужба за поништај усвојења подноси се основном Суду на чијем се подручју налази орган старатељства пред којим је засновано усвојење.

Тужбу за поништење усвојења из разлога 89-103. Породичног закона могу поднети усвојитељи, усвојеник, родитељи односно старатељ усвојеника, лица која имају правни интерес да усвојење буде поништено, као и јавни тужилац.

Лице које је изјаву о сагласности за усвојење дало под принудом или у заблуди може поднети тужбу за поништење усвојења у року од годину дана од дана када је принуда престала или је заблуда уочена.

Усвојење се не може раскинути, а престаје поништењем, ако је ништаво или рушљиво. Овај став предвиђа активно легитимисана лица за поништење усвојења због ништавости. Ништаво је усвојење приликом чијег заснивања нису били испуњени услови за његову пуноважност прописани чланом 89-103. Породичног закона.

Ништаво је усвојење које није засновано у најбољем интересу детета.

Ништавост је увек установљена у општем интересу. Сходно томе, тужба за утврђивање ништавости могу поднети: усвојитељи, усвојеник, родитељи односно старатељ усвојеника, лица која имају правни интерес да усвојење буде поништено, као и јавни тужилац. На ништавост суд пази по службеној дужности, а право на истицање ништавости није ограничено роком, (члан 109. и 110. Закон о облигационим односима) На основу правоснажне пресуде којом је утврђено да је усвојење ништаво, сматра се као усвојење није засновано.

Члан 276. Породичног закона, пресуду о поништењу усвојења суд доставља органу старатељства пре којим је засновано усвојење.

На основу пресуде из става 1. овог члана орган старатељства пред којим је засновано усвојење доноси решење о поништавању решења о новом упису рођења усвојеника.

На основу решења уз става 2 овог члана оснажују се први упис рођења усвојеника.

По члану 89. Породичног закона, дете се може усвојити ако је то у његовом најбољем интересу. Опасно је то што управо овај најбољи интерес утврђује центар за социјални рад. Орган старатељства ће општу подобност усвојитеља и усвојеника испитати на основу налаза и стручног мишљења психолога, педагога, социјалног радника, правника, и лекара органа старатељства. Орган старатељства може затражити налаз и мишљење и од стручњака породичних саветовалишта или других установа специјализованих за посредовање у породичним односима, као и од здравствених установа (члан 314. ПЗ).

Општа подобност усвојитеља и усвојеника, регулисана је чланом 314. Породичног закона, тако, орган старатељства утврђује да ли су будући усвојитељи подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља) и да ли је дете подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника) на основу изјава будућих усвојитеља, родитеља или старатеља детета, самог детета, на основу приложених исправа и на други начин. Одлуку о општој подобности доноси се на основу налаза и стручног мишљења психолога педагога, социјалног радника, правника и лекара. Налаз и мишљење из става 2. овог члана дају стручњаци органа старатељства. Орган старатељства може затражити налаз и мишљење и од стручњака породичних саветовалишта или других установа специјализованих за посредовање у породичним односима, као и од здравствених установа.

Приликом оцењивања опште подобности супружника или ванбрачних другова који заједнички (или један од њих – члан 101. Став 2. и 3. ПЗ) желе усвојити дете, водиће се рачуна о старости будућих усвојитеља, њиховом физичком и психичком здрављу, стабилности брачне заједнице, њиховом физичком и психичком здрављу, стабилности брачне заједнице, њиховом способности за родитељством, зрелости, и мотивима за усвојење. Значајна је и емоционална стабилност усвојитеља – да ли воли дете, прихвата га и да ли је у стању да га штити и правилно васпитава.

Орган старатељства је дужан да, по службеној дужности прибави налаз и мишљење психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара. На основу тог кључног доказа утврђује се да ли су будући усвојитељи подобни да усвоје дете и да ли је дете подобно да буде усвојено.

Проблем је што тај налаз и мишљење дају стручњаци органа старатељства. Које ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу, а по Закону би требало, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. (члан 10. Закона о општем управном поступку).

Орган старатељства треба да пре доношења решења о усвојењу, примени све мере заштите природних родитеља ради очувања родитељске функције која има неприкосновену предност над свим облицима бриге о детету. – Ђуретић Нада у својој књизи „Усвојење – теорија и законодавна пракса“, Загреб, 1982. године. Ђуретић Нада истиче да на основу спроведених доказа орган старатељства мора оценити подобност детета за усвојење, јер сва деца нису подобна за усвојење, као и подобност за усвојитеља.

Јединствени лични регистар усвојења регулисан је чланом 316. Породичног закона.

Када утврди да су будући усвојитељи подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља) односно да је дете подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника), орган старатељства дужан је да податке о будућим усвојитељима односно будућем усвојенику одмах унесе у Јединствени лични регистар усвојења.

Јединствени лични регистар усвојења води министарство надлежно за породичну заштиту.

Јединствени лични регистар усвојења садржи евиденцију података о будућим усвојитељима за које је утврђено да су подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља) и деци за коју је утврђено да су подобна да буду усвојена (општа подобност усвојеника). Начин вођења Јединственог личног регистра усвојења прописује министар надлежан за породичну заштиту.

Чланом 318. истог закона регулисано је прилагођавање. Наиме орган старатељства који је изабрао будуће усвојитеље дужан је да и упути дете ради узајамног прилагођавања, ОСИМ АКО ЈЕ УСВОЈИТЕЉ СТРАНИ ДРЖАВЉАНИН.

Период прилагођавања не може трајати дуже од шест месеци.  Орган старатељства дужан је да надзире успешност узајамног прилагођавања будућих усвојитеља и детета те да о својим оценама саставља службене белешке (посебна подобност усвојитеља и усвојеника).

Простор за злоупотребе може се јављати управо овде, где Закон каже да орган старатељства неће упутити дете ради узајамног прилагођавања ако је усвојитељ страни држављанин. У том случају орган старатељства не може вршити надзор док се дете налази ради прилагођавања код будућих усвојитеља – страних држављана у страној држави.

Такође доводи се у питање и то шта се дешава, када се дете не прилагоди у страној држави на нову породицу? Да ли дете одлази у дом, те државе, и ко даље води рачуна о детету, са обзиром да биолошки родитељи а ни држава Србија немају никаквих права да добију информације о детету које је дато на усвојење, имајући у виду да се радио о потпуном усвојењу, и да се након усвајања врше промене у матичним књигама деце.

Иако овим текстом нисам све сегменте ове теме обрадила, била ми је намера да истакнем да се усвојење може тужбом поништити, уколико су испуњени сви законски услови за то.

Поред тога неопходно је истаћи низ мањкавости Породичног закона, која неосновано фаворизује стране држављане као кандидате за усвојиоце, при том неосновано дискриминишући домаће држављане, поставља се питање ко и зашто има интерес да се Српска деца махом дају на усвојење страним држављанима и то преко агенција које своје услуге наплаћују.

Адвокат Милина Дорић