СВЕ ШТО ОНИ ЖЕЛЕ ЈЕ ДА НАС НЕ БУДЕ БРИГА

You are currently viewing СВЕ ШТО ОНИ ЖЕЛЕ ЈЕ ДА НАС НЕ БУДЕ БРИГА

Сведоци смо убрзаног посрнућа наше државе и нашег друштва. На свим смо пољима обогаљени и уништени. На духовном пољу понајвише. И често се јавља дилема – да ли је и колико је народ крив? Може ли народ бити крив? Колико свако од нас може бити крив за стање у ком смо, толико је и народ одговоран. Ипак, нису ли вође, нису ли елите, нису ли очеви кривљи, може ли неко коме су елите завезале очи бити крив за слепило које му је наметнуто? Унутрашњи одговор свакога од нас је непогрешив. Поставимо ли питање себи колико смо пута реаговали (или нисмо реаговали) када смо били у прилици да оповргнемо неистину и укажемо на неправду, колико смо пута игнорисали оно што нисмо смели да игноришемо, добићемо одговор на сва ова питања. Нисмо ми наивни да не знамо шта је циљ однарођених световних и црквених вођа. СВЕ ШТО ОНИ ЖЕЛЕ ЈЕ ДА НАС НЕ БУДЕ БРИГА. Да нас ни за шта не буде брига, сем за оно зрно егоизма које ће као канцер разорити наш унутрашњи свет и тиме читаво друштво.

Они желе да нас не буде брига што се свакодневно крши устав и не поштују закони. Они желе да нас не буде брига што се деца противправно одузимају родитељима због сиромаштва јер то „нису наша деца, већ нека туђа“, што се деца принудно вакцинишу „јер је тако било одувек“ и што тужилаштво не реагује када нека беба умре 3 дана након примања обавезне вакцине „јер сигурно није због тога умрла“. Желе да нас не буде брига што наш највиши црквени великодостојник Србе „са Косова“ не сматра Србима „из Србије“, да нас не буде брига што нам забрањују Васкрс и закључавају Хиландар, осим када тамо иде непокајани безбожник, човек који одликује промотере сатанизма. Желе да нас не буде брига што наша Црква подржава (отворено или прећутно) вакцинисање вакцинама са ћелијама абортираних беба. Желе да нас не буде брига да ли је наша Црква постала екуменистичко легло јер „сви смо исти“, а и „зашто бисмо се оптерећивали догматским питањима“.

Желе да нас не буде брига што свакога дана неко од највиших државних функционера изговори или уради нешто велеиздајничко, јер „навикли смо“, „то је нормално“. Желе да нам је свеједно да ли су Косово и Метохија у Србији или нису, јер „иовако ћемо сви у ЕУ“, јер „ионако су тамо шиптари већина, а и шта ми сад можемо“. Желе да нас не буде брига коју је још надлежност српски државни врх пребацио на лажне институције лажне „државе Косово“, јер „нико нас ништа не пита“, а и „политичке прилике су неповољне“. Они желе да нас не буде брига што у скупштинском одбору за уставна и законодавна питања, одбору који разматра да ли су закони и законски амандмани  у сагласности са уставом, седе историчар уметности, филмски монтажер, туризмолог, професор физичког, културолог, просторни планери и ини. Желе да будемо равнодушни на срамно и незаконито ћутање Уставног суда Србије. Желе да нас не буде брига за политику, јер „сви су политичари исти“, „ништа се ту не може променити“.

Они желе да нас не буде брига што не може да се дише, што је загађен ваздух, што се бесомучно крче шуме, што се реке стављају у цеви и још нам за то наплаћују таксу, што се земља распродаје странцима, што су готово све наше велике фабрике или уништене или у рукама криминалаца и страних инвеститора. Желе да као нормално прихватимо да се посао добија само уз партијску књижицу и „чип“ од 5 хиљада евра, јер је „одувек то тако ишло“. Желе да нас не буде брига за људе око нас који економски пропадају, који остају без посла, који као живи мртваци ходају улицама, јер, ето, „нису имали среће“, то су само „транзициони губитници“ за разлику од нас који смо се „снашли“, који смо „успели“ и „имамо услове за добар кредит“.

Желе да нас не буде брига што нам уништавају језик и писмо. Желе да се правимо луди када неписмену индивидуу са завршеном средњом школом запосле у најзначајнијем државном издавачком предузећу као „уредника“ да уређује текстове оних који имају редовне факултете и докторате. Желе да као нормално прихватимо да се факултетске дипломе купују, а да се акредитације за факултете издају по партијској линији. Желе да као нормално прихватимо да медијиски садржаји буду ругло и шунд, да нас не буде брига што се по читав дан емитују ријалити и крипторијалити садржаји, јер „то је стара прича“ а и „можеш слободно да пребациш канал, нико ти не брани“. Желе да се правимо слепи и да као нормално прихватимо да су уметнички садржаји који нам се презентују од стране институција на буџету најобичније уметничарење или ништа више од кича, иако су из тих буџета, док се смањују пензије и социјална давања, „за културу“ издвојена огромна новчана средства за подобне „уметнике“ и подобне „уметничке пројекте и инсталације“. Желе да нас не буде брига како изгледају споменици које дижу и где се дижу, јер битно је да су подигнути какви год да су – „и зашто бисмо стално нешто контрирали“. Желе да нас не буде брига за школски програм и за то ко школске уџбенике пише и штампа – „па шта има везе ако их пишу и штампају држављани и фирме нама непријатељске државе?“, а и зашто би нас било брига да ли школе уопште има, зар не?

Желе да нас не буде брига за нашу историју, јер „то је све прошлост, а и историја је релативна“. Желе да нас не буде брига колико је наших невиних сународника побијено у протеклим ратовима само зато што су Срби и што су православни, јер тиме ћемо само „раскопати старе ране, а и жртава је било на свим странама“, уз то и „зашто је број толико битан?“. Желе да нас не буде брига што отварамо границе за шиптарске пољопривреднике док домаћа пољопривреда умире. Желе да нас не буде брига што је на хиљаде илегалних миграната, лажних азиланата преплавило нашу земљу, желе да нас се не тиче што тим људима није дозвољено да уђу у ЕУ, али су зато добри за нас, јер „сви смо исти и шта има везе да ли су овде или у ЕУ, кад имамо толико пустих села“. Нема везе што добар део тих људи долази из земаља у којима нема рата, правимо се луди и сматрајмо их људима који од рата беже, ма да. А и што да нас буде брига и што неки од ових који заиста беже од рата, беже зато што су изгубили у рату који су они започели против легалних власти, као војници неких паравојски или као терористи, зар не? Желе да нас не буду брига кад лажу да су исто тако и наши сународници својевремено бежали од рата, иако знамо да нису, већ су данима чекали испред страних амбасада не би ли добили визе и легално прелазили границе јер би у противном заглавили робију или би били експресно шутнути натраг са вишегодишњим забранама повратка на Запад. Желе да се правимо да не знамо ко све стоји иза различитих невладиних организација које свакодневно трују наше друштво, које уништавају све институције нашег друштва, а институцију брака и породице пре свега.

Желе да нас ни за шта не буде брига сем за то да узмемо, одузмемо, украдемо неки динар и да то сматрамо успехом и способношћу јер ћемо тако постати саучесници у злочину, а и зашто би нас било брига да ли је нешто злочин, зар не? Желе да нас не буде брига ни за шта и да као роботи климамо главама на будалаштине и гадости које нам сервирају квазиелите и лажне величине. А није то никаква елита. Они нити су независни, нити су слободни. Те квазиелите говоре и понашају се онако како им се нареди, било да је у питању директна наредба, било да је у питању конформистичко понашање типичног фах-идиота. Слично је и са економским елитама, њима богатство не обезбеђује ништа јер не смеју да кажу било шта против агенди које морају (и које ће морати) да спроводе без обзира колико их је и какве су. Они стрепе за сваку своју реч и поступак, буквално су у ланцима. То су животиње у златним кавезима. Џаба самоумишљеним интелектуалцима образовање, чак и ако су га регуларно стекли, јер га користе само онако како им је дозвољено и не буне се због тога јер не смеју. То су све само школовани робови, чак и када су академици. Права елита су они људи који су аутентични, независни, слободни, који имају морални кодекс од ког не одступају без обзира шта ће и ко ће им наредити, ко ће им и чиме запретити или ко ће и чиме покушати да их поткупи. То је једина елита на овом свету. Ако знате такве људе, е тек онда знате за елиту. Остали су, како то наводи Иљин, само „разумни робови“, „робови по природи“ које је давно дефинисао Аристотел рекавши да је „роб по природи онај који је способан за мишљење само онолико да схвати туђе мисли, али не и да би заимао своје“. И то је суштина – ОНИ ЖЕЛЕ ДА НАС НЕ БУДЕ БРИГА, да не размишљамо својом главом, да будемо разумни робови, способни само да прихватимо оно што нам кажу и да не таласамо јер нас талас може потопити и онда смо, је ли, пропали.

А Истина је потпуно другачија – може се ходати и по води, а где све остало. Зато треба да нас буде брига, јер када нас је брига тада смо једино слободни, истински слободни, тада једино и имамо веру – и у Бога, и у ближње, и у себе. Све остало је пропаст и трулеж, отпадија и маловерје.

Но, имамо ли снаге за све то? Сумњамо ли да можемо? Сумњамо у кога? Јасно је све – каква нам је вере, таква нам је снага и тако ће нам и бити. А једини страх који мудар човек мора имати је да га на Суду, кад време дође, Христос не запита: „Маловерни, зашто посумња?“ (Мт 14, 31).

Предраг Јакшић