Press "Enter" to skip to content

„Тако је свуда у свету“

„Тако је свуда у свету“, „Свуда у свету је исто“… Тим речима људи правдају сопствени кукавичлук, сопствену пасивност, сопствено бескичмењаштво у овом времену ковид фашизма који спроводи актулена српска власт уз подршку лажне опозиције у тзв. „грађанистичком“ руху. А шта те флоскуле у ствари значе? Оне су пре свега неистините. Није свуде у свету „тако“, нити „исто“. Итекако је различито шта год да узмемо за пример – било да су у питању маске, јавна окупљања, карантини, вакцинација, ковид аусвајси, медијско извештавање…

Довољно је погледати колико се разликује ситуација у Аустралији која је због ових мера сада већ отворено фашистичко друшво, и ситуација у Шведској или у Белорусији где су ове мере биле благе или их није ни било. У Белорусији нису никада биле прописане никакве ограничвајуће мере, и у овој држава није био већи број заражених грађана од оних држава које су имале рестриктивне мере. Поменимо и пример ковид аусвајса у Паризу током туристичке сезоне који је подразумевао да морате (ако нисте вакцинисани) имати негативан ковид тест, али ако сте држављанин Француске не плаћате га, те уколико, на пример, хоћете да се попнете на Ајфелоф торањ брзи тест ћете на улазу плаћати само ако сте страни држављанин. Код нас је, пак, суштина аусвајс у томе да вас натерају да се вакцинишете јер нећете имати новца да плаћате тест сваки пут када евентуално имате потребу да идете тамо где је аусвајс неопходан, и нашој држави, за разлику од Француске, не пада на памет да вам плаћа то што вам ограничава слободу кретања. Такође, у неким су земљама судови као незаконите укинули обавезе прописане различитим уредбама, као што је, на пример, обавеза ношења маске.

У Словенији је то био случај. Или да поменемо и лицемерје српске власти која један аршин има за „остатак Србије“, али кад је у питању Рашка област, е онда је друга ствар – „вуна Кићо“, што би народ рекао. Сетите се како су прошле године српске власти понижавале српске војнике шаљући их да центром Београда и већих српских градова патролирају у двојкама са аутоматима на готовс (не знамо да ли је требало да упуцају корону или неког од непослушних грађана), док су у Новом Пазару то наоружавање избегли као да се не ради о истој држави и као да тамо такође неће због короне „гробља бити мала“, а што је била прошлогодишња мантра тзв. кризног штаба. О односу према Косову и Метохији и да не говоримо, ова власт нашу јужну покрајину већ одавно не сматра територијом Србије. Уз то, ако погледамо по свету, негде се људи буне гласно и масовно што им се ограничава и укида слобода, негде ћуте и сагињу главе као да се ништа не дешава, негде се боре на више фронтова – и преко судова и на улици и политички и активистички. И много је различитих примера који указују да није свуда исто, негде је горе, негде је боље, но свакако НИЈЕ СВУДА ИСТО и никада и није било.

Но да занемаримо то што несумњивно није свуда исто, и да претпоставимо да је „свуда исто“, поставља се питање, па шта ако је тако? Да ли то што је свуда у свету „исто“ значи да треба све прихватити? Да је којим случајем нацизам свуда у свету владајућа идеологија значи ли то да сви треба с тим да се помиримо и да постанемо нацисти? Да се из Брисела пракса људских-зоолошких вртова у којима су „изложени“ црнци Африканци раширила по читавом свету, да ли би то значило да и ми треба да чинимо таква безумља? Да ли то значи да уколико „у свету“ озаконе усвајање деце од стране педофила и на то треба да пристанемо јер је, је ли, „тако свуда“?

Да ли треба да прихватимо да постоји некаква „држава Косово“ чак и да је као такву прихвате све остале државе у свету? Ако би сутра позатварали цркве свуда у свету, хоћемо ли то дозволити и овде код нас? Да ли ћемо прихватити то да на неким изборима у персепктиви могу да гласају само вакцинисани зато што ће тако бити „свуда у свету“? Какве има везе како је у свету, зар се човек не руководи моралним начелима за која он дубоко верује да су исправна? Није ли управо зато човек а не неко несловесно биће? Због оваквог заборављања људи да су људи и смишљена је она флоскула „сви су (они) исти“, било да се говори о политичарима, било данас о лекарима, било о људима уопште. А више је него јасно да људи нису исту, нити су икада у историји били. Но, кукавицама је лакше да своје активно или пасивно саучесништво у бешчашћу правдају тиме да су сви исти. И увек се сличне флоскуле медијски пласирају не би ли људи заборавили да су они ти који одлучују о свему. И не постоје битке које се бирају јер битке „бирају“ нас, нити постоје ствари испред нас које не могу да се промене, барем у нечему, сем оне једине да ћемо сви једном умрети, но и тада је важно како ћемо и какви ћемо умрети. Али савремени свет намеће људима другачије мантре не би ли их омађијао малодушношћу и пасивношћу. Једна од најчувенијих је она квазидуховна поука/“молитва“ протестантског теолога Рајнара Нибура: „Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugogа“. А у ствари, ако човек има свест о добру и злу, све може да се промени зато што човек увек може да промени сам себе, да донесе одлуку, да изабере, да одбије или да пристане.

Увек. Такав човек никада неће пристати на зло, јер ће се увек борити за сопствену душу. Но, овакве лажне, нехришћанске, „умирујуће“ поруке су ту да би нас лакше приволеле различитим облицима пасивности, лењости, кукавичлука и егоизма. Људи су слободна бићи и то је њихова најважнија особина. Докле год буду бирали слободу и борили се за њу, макар у тој борби платили и највећу цену, они јесу људи који су способни СВЕ ДА МЕЊАЈУ и у СВЕМУ ДА ПОБЕДЕ, јер је чак и смрт као последица овакве борбе за онога ко истински верује – победа. Па то су нам несумњиво доказали наши свети преци. Ако сте православни, ако верујете у Бога, онда тек не постоји никаква дилема да можете све. И увек сами бирате начин борбе. То, разуме се, не значи да треба да будете наивни, својеглави или „инаџије“, не. Увек само онако како истински верујете да је исправно. То вас не ограничава у томе да са људима причате, размењујете мишљења, да се критички односите према свему  (и према самима себи пре свега), да се предомислите или да послушате нечији савет, но увек мудро, смирено, водећи рачуна с ким разговарате и од кога савете примате, да ли је у питању неко недобронамеран и лукав, неко ко незаконито располаже силом и доказао се у лагању, варању, цензурисању и безобразлуку, неко ко је очигеледно потплаћен, ко је по задатку ту да вас „саветује“, или је, пак, у питању неко кога истински поштујете, коме верујете и ко збиља располаже чињеницама које су неоспориве.

У једној чувеној америчкој кантри-блуз песма с краја шездесетих – с почетка седамдесетих година прошлог века у рефрену се наводи стих да је слобода само још једна реч за то када немаш шта да изгубиш. И милиони људи су ову песму (пре свега захваљујући покојној Џенис Џоплин) певали прихватајући ову „мудрост“ као истину. А слобода није то. Слобода је када у сваком тренутку и у свакој ситуацији бираш оно што желиш (а што може бити и исправно и неисправно, и морално и неморално) и да за то прихватиш одговорност. Нема слободе без одговорности, као што не постоје људи који „немају шта да изгубе“.

Могу да изгубе више или мање (што је само ствар субјективне процене), али без обзира на то – слобода је управо у томе што када можеш нешто да изгубиш ти бираш слободно оно у шта верујеш. Тако се побеђује све, а пре свега страх. И увек је то индивидуална одлука.

И све тада може да се промени. Ако погледамо ову наизглед безизлазну ковид ситуацију видећемо да би се она могла у потпуности променити ако бисмо склонили владајућу политички клику. Процењује се тако да тренутно у Србији постоји више од 50% људи који не желе да се они или њихова деца вакцинишу ковид-експрименталним вакцинама, што значи да и поред све безумне, бесрамне и бескрупулозне кампање притисака и претњи ковид-промотера, ови људи успевају да се одупру. Ако би сви ти људи, као и сви они часни људи који су се својом слободном вољом вакцинисали (а што је, разуме се, њихово право) али који прихватају да и други људи као и они имају слободу избора, и који такође одбијају фашистичке методе као што су, у овом случају, присила на вакцинацију или ковид-аусвајси, изашли на неке будуће изборе и гласали против промотера ковид-фашизма „свих боја“, и онда одлучно одбранили свој глас (ако треба и на улици), ови промотери ковид-фашизма би били политички збрисани. Но, то је тешко замислити јер су људима у подсвест убачене мантре да су „сви исти“, да је „свуда у свету тако“, да се ту „ништа не може“, а све не би ли им убили вољу за слободом и не би ли заборавили да су људи.

Предраг Јакшић

Објављено 18.11.2021.