Press "Enter" to skip to content

Борба непрестана

Медији су херметички затворени за сваку причу ван мејнстрима. Једино када МОРАЈУ по закону да вас пусте је када сте учесник ИЗБОРНОГ процеса. И тада се труде, ако им нисте по вољи, да вам дају законски минимум, али ИПАК га имате. Други начин да допрете до људи је СКУПШТИНСКА говорница на којој вам МОРАЈУ дати реч. Скупштину и националне фреквенције гледају МИЛИОНИ људи од којих многи немају интернет.

Дакле, ЈЕДИНИ начин да дођете до народа је да се овим путем ЗАКОНСКИ наметнете медијима. Ови што добијају излив 100 000 прегледа на Јутјубу у мозак, мисле да ће им тих 100 000 доћи испред скупштине и “срушити власт”. Од тих 100 000, део је из иностранства, део из унутрашњости, део је неупотребљивих воајера који НИКАДА неће изаћи на улицу.

Број који се у вр’ главе изводио на улицу на овај начин је пар хиљада људи, који су били прошетани пар кругова и извентилирани. Све и да их дође 100 000, морате бити лудак, или агент страних служби, да их позовете на упад у Скупштину, а да претходно немате договор са војском и полицијом. Ако сте лудак, завршићете у Лази, а ако сте страни извођач радова, извући ће вас пријатељи, док ће наиван народ бити похапшен.

Када се томе дода гнусоба клевета коју ови профили у дијапазону лудак-плаћеник бљују против оних који би ишли на изборе, види се ко је противник власти, а ко државе. Ако се народ и жели позвати на протесте поводом нпр. издаје Косова и Метохије, то ће се најефектније урадити са говорнице Скупштине Србије у својству ПРЕДСТАВНИКА тог истог народа. Са друге стране, довољни су и окупациони медији, који су помогли извођењу 1 од 5 милиона у бројевима десет пута већим од Јутјуб позивача из задимљених соба. На страну што једанодмилионапетоколонаше НЕ ЗАНИМА ниједан циљ националне опозиције. То што су институције окупиране, не значи да треба да бежимо из њих, напротив!

Треба се борити под свим околностима да их повратимо! Пре пет година сам кренула из своје дневне собе у борбу, јер ми је било доста Јутјуб пророка. Данас са националне телевизије говорим о ономе што су ми пет година бранили. А могла сам још педесет пет клети окупацију и тиранију и грозити се сваког ко покуша да учини нешто друго. Јуче ме је човек из пољопривредне апотеке препознао и рекао да ће гласати за нас.

Комшиница моје пријатељице из Лесковца, која нема интернет, изјавила је исто пошто је погледала наступ на Пинку. Ово је мали корак за човека, али велики ка слободи.

Др Јована Стојковић