Оно што нам је последње уточиште када говоримо о новим технологијама и умрежавању јесте КРЕАТИВНОСТ. Уколико желимо да останемо људи и да пробамо да изненадимо алгоритме машина, које већ препознају све људске алгоритме, неопходно је да сачувамо ту значајну оазу контакта са својим креативним потенцијалима и да збунимо, односно збуњујемо алгоритаме.
Да, сасвим је извесно да можемо да будемо увучени и игре које нас превазилазе, да нас технологија превазилази, што можемо да видимо и на друштвеним мрежама. Наша највећа препрека често буде уверење да је све под нашом контролом.
Међутим, све указује да то није истина, и да је важно да тога будемо свесни.
Ми више нисмо мерило свих ствар у комплексним умреженим световима који су недокучиви али то не значи да треба да остану немисливи.
Дакле, онај моменат када осетите да је прави тренутак да искочите из устаљених концепција и алгоритама, онај моменат када чујете свој унутрашњи глас који вам говори да је баш сада прави тренутак, независно од свих програмираних околности, је управо оно што се не треба пропустити и што покреће на развој. То су моменти када сте заиста живи и који вас „возе“, моменти када је кршење правила једино правило.
На развој нас не покрећу трице и кучине, развијамо се када са потпуним поверењем у оно што живот носи дозволимо себи да ризикујемо и изађемо из канџи животног али и технолошког алгоритма.
Тамара Брадић, психолог и психотерапеут
потпредседник Покрета Живим за Србију
Објављено 14.5.2022.