Press "Enter" to skip to content

Обликовање јавног мњења

„Ако желите тражити истину, потребно је макар једном у животу да сумњате, по могућности у све“.
(Rene Descartes)

Људи су изгубили способност да адекватно разумеју стварност која је унапред припремљена и хиперреална је, те долазимо у ситуацију да симулација у потпуности замењује оригинал. Живимо у друштву у коме симулација реалности замењује чисту реалност, и у таквом контексту симулакрум постаје истински.

Медији су данас постали агресивно средство пропаганде стварности коју креира глобални центар моћи без гласа разлике. Прво обликовање јавног мњења забележено је већ сада давне 1938. године када се на радију CBS-а чуло да марсовци нападају Земљу. Незнајући да је реч о радио драматизацији романа „Рат светова“ коју је снимио Орсон Велс, неки грађани су панично изашли на улице, други су већ истрчали у продавнице по залихе, а трећи су чекали да чују најновије информације. Становници Њујорка су бежали наоколо како би се спасли од ванземаљског црног дима и смрада који су, како тврде, сами осетили. Други су сведочили како су видели бљесак на небу и ванземаљце. Био је то класичан пример како масовни медији могу да обликују јавно мњење. Орсон Велс се бранио од критика за ширење панике тиме да је на почетку и на крају обавестио слушаоце да је реч о празничној шали (радио драма је емитована на Ноћ вештица 1938. године) и покушавао је да објасни да није ни слутио какву ће панику изазвати емисија. Избегао је казну, а CBS је добио забрану да у драмске сврхе користи изјаве попут: „прекидамо програм ради важног саопштења“.

Педесетих година прошлог века Централно обавештајна агенција (CIA) покреће „Операцију птица ругалица“ у којој је регрутовала новинаре да пишу лажне вести и приче које промовишу владине идеје и истовремено „блате“ комунисте. Поред новинара такође су и студентске и културне агенције биле финансиране за ову операцију. Временом се ова операција проширила као би утицала и на стране медије. Задатак Птице ругалице је био да се концентрише на „пропаганду, економски рат, превентивне директне акције укључујући саботажу, антисаботажу, уништење и мере евакуације, субверзију против непријатељских држава, укључујући помоћ подземним покретима отпора, и подршку аутохтоним антикомунистичким елементима у угроженим земљама слободног света“. Операција је разоткривена 1967. године када је Њујорк тајмс објавио да Национална студентска асоцијација добија финансије од CIA-е. CIA је 2007. године објавила 700 страница докумената из 1970-тих, који су претходно били означени као „строго поверљиво“ у колекцији названој „Породични драгуљ“. Иако декласификовани документи показују да се ова врста операције догодила, никада није званично потврђена, што значи и да није званично завршена.

Како изгледа на делу контрола медија (вести на свим каналима идентично пренешене) можете погледати на линку https://www.youtube.com/watch=PLfpRySqe-6ff8DhnBZZdiBMbbVyTaqDJE&v=rUDP6e5N9gw

Сведоци смо бомбардовањем и затрпавањем лажним вестима, изложени информацијском мећавом којом се намеће проблем смисла информација где затрпавање информацијама води до дезинформисаности грађана. Обиље информација не значи нужно и већу различитост и у крајњој инстанци отежава комуникацију (феномен „комуникација без комуникативности“) и, на тај начин стварају простора за манипулацију где медији постају  рушиоци конверзације.

Друштвена „невиност“ медија почива на тези да неприсиљавају никога на било шта. Међутим, они су све слабији у промовисању идентитета грађана међу публиком, док је фокус на идентитету потрошача, код којег се креирају лажне потребе и где се ствара лажан осећај среће приликом куповине. Друштвена свест замењена је индивидуалистичким аутизмом и нарцизмом.

Поставља се питање шта се дешава када више није могуће разликовати приватно и јавно, слободу и неслободу. Медији који се фокусирају на профит а не на јавни сервис, угрожавају демократске вредности и слободу јер су људи мање информисани. Постало је јасно да култура медија показује све већу склоност ка осредњости и вулгарности. Франсис Бал сматра да она брка демократију са консензусом што, у страху да неће успети да се допадне, представља као бригу о томе да удовољи свима. Због тога он поставља питање: не ризикују ли тако медији да угуше слободу мисли за коју су се управо сами најгласније залагали? Истовремено, држава у име идеје да је информација кључ демократије, преузела је контролу над медијима и гуши слободу коју, наводно, брани. Огромне количине лажи које су свеприсутне немају за циљ да постану истина већ им је циљ да се у ништа не верује а самим тим одузет је и капацитет да се мисли и суди и тако смо добили друштво са којим можете радити шта хоћете. Сведоци смо жестоке цензуре свих медија (мејнстрим и нових медија) јер је и интернет са друштвеним мрежама у приватном власништву мултикорпорација. Нама предстоји неравноправна борба и информативна герила и неће бити чудно да Давид опет победи Голијата!

Др Мирослав Вићентијевић,
председник Одбора за медије,
Покрет Живим за Србију