Његов датум рођења и даље је споран, по последњим сазнањима из Протокола Православне школе у Требињу наводи се 27. јуни 1873. годене.
Међутим, до сада се наводио данашњи датум.
На данашњи дан 17. фебруара 1872. године, рођен је писац и дипломата Краљевине Србије, прогањан и протеран од комуниста, преминуо у изгнанству, један и непоновљиви ЈОВАН ДУЧИЋ.
Напоменућемо да је Јованов отац преминуо у Дубровнику већ 1875. године од последице рањавања у Херцеговачкој буни.
Дучић је рођен у Требињу, завршио учитељску школу у Сомбору, радио као учитељ у србским школама у Босни и Херцеговини. Правни факултет завршио у Женеви и Паризу.
Док је радио у школи у Бјељини 1894. по налогу котарског предстојника Чернија, претрешен му је стан и том приликом пронађени су му текстови песама “Ој Босно” и “Отаџбина” , због патриотског садржаја песама, аустроугарске власти га отпуштају из државне службе и забрањују му обављање учитењског посла на целој територији Босне и Херцеговине. Зато се касније запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
- године издаје збирку песама “Пјесме” због којих бива хапшен. Због родољубивог садржаја својих песама константно је био под истрагом аустро-мађарских власти.
Средином 1899. године уз помоћ пријатеља из “Зоре” , часописа у чијем је формирању и сам учествовао, одлази у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет, а затим добија и стипендију владе Србије. Тамо је изабран за председника удружења наших студената у Швајцарској.
Већ 1910. бива постављен за аташеа у понсланству у Цариграду, затим исти положај у Софији, а од 1912. до 1927 врши службу секретара, аташеа и као отправник послова у понсланствима у Риму, Атини, Лисабону, Мадриду, Каиру, Будимпешти, Букурешту. Делегат је био и у Женеви у Друштву народа. За редовног члана Српске краљевске академије био је изабран 1931. Био је постављен за опуномоћеног посланика Краљевине Србије у Мадриду где је и дочекао Априлски рат.
Када је увидео да ће Шпанија признати НДХ и прекинути односе са Југославијом, одлази у Лисабон па у САД одакле је живом и писаном речју указивао на геноцид који се вршио над његовим србским народом.
Преминуо је у јеку рата, на Благовести 7. априла 1943. године. у Индијани – САД. Сахраљен је у порти србског манастира Светог Саве у Либертивилу, иако му је жеља била да буде сахрањен у свом родном Требињу.
Комунистичке власти су помно радиле на затирању лика и дела Јована Дучића, његове студије и књиге биле су забрањене све до деведесетих година. Тако да, жеља Јована Дучића бива испуњена тек 22. октобра 2000. године када су његови посмртни остаци пренети у Требиње у храм манастира Мала Грачаница, храм саграђен по Дучићевој заветној жељи према пројекту храма Грачанице на Космету.
Вечнаја памјат и Царство Небеско!
ЈОВАН ДУЧИЋ – БОГУ
Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.
