Press "Enter" to skip to content

Обавеза саглашавања

Оксиморон је стилска фигура коју писци најчешће користе не би ли истакли нешто гротескно или иронично. Када оксиморон уђе у законодавство ту престаје свака шала и почиње безумље. Наше друштво је близу тога да оксиморон постане правни принцип, и таква је ситуације потенцијално ту иза ћошка или је незванично и скренула у главну улицу која се већ дуже време зове Улица кршења српског устава. У овом случају јасно је да се ради о вакцинама које власт пропагира као спасоносно средство против „смртоносног вируса“ на кућном броју 19. Ако су вакцине безбедне, одобрене и уколико је све спроведено по научним стандардима, зашто се људи потписом саглашавају да вакцине примају на сопствену одговорност, што значи да они који су произвели вакцине, као и држава која их вакцинише, неће одговарати уколико вакцина изазове здравствене проблеме или смрт онога ко је вакцинисан? Вакцине не би биле одобрене, тако говори и право и здрав разум, да сва истраживања и тестирања нису спроведена по научним стандардима. Да су вакцине безбедне, тада би и произвођач преузео одговорност јер би у ситуацији да дође до нежељених дејстава доказао да она нису изазвана вакцином управо помоћу документације коју има о свим истраживањима и тестирањима, а у крајњем случају одговарао би можда само новчано ако би и поред свега тога дошло до нежељених реакција након законито спроведеног поступка прављења и саме производње вакцине. Исто тако би и држава све то могла доказати кроз законити поступак одобравања вакцина. То су све толико јасне и логичне ствари да оне не остављају нормалном човеку никакву дилему око тога да ли се ради о обмани. Релевантно питање би зато било да ли се овде у ствари ради о ономе што би се у науци звало експериментална вакцина јер иста није прошла све што би по правним, медицинским и фармаколошким прописима и праксама морала да прође, те као таква не би могла бити третирана као било који други редовни фармацеутски препарат, средство или лек? Овде се, такође је јасно, не ради само о ослобађању произвођача, и оних који су са њим правно повезани (укључујући ту и одговорна лица на страни државе), од новчане надокнаде због евентуалне штете изазване вакцинама, значи од одговорности која је облигационе природе, већ о ослобађању од потенцијалне кривичне одговорности људи који су одговорни за стављање у промет ових вакцина. Како све то и изгледа као коцкање са људским здрављем и људским животима, ово ослобађање од одговорности је морало бити саставни део читавог овог фармаколошког подухвата иначе би могло доћи до ситуације са пребукираним затворима, а вероватно ни губилишта, где још постоје, не би била празна.

Зашто је ово потписивање сагласности још битно? Поставимо ствар начело и посматрајмо све ван ове конкретне вакцине. Када за нешто за шта постоји законска обавеза обвезник пристаје да сноси евентуалну штету насталу због извршења обавезе иако нема могућност да се те обавезе ослободи, то отвара могућност да се исти принцип примени на било коју ситуацију и делатност која тренутно постоји или која ће постојати. Тако на пример, може се успоставити обавеза родитељима да дају сагласност којом ослобађају од одговорности основну школу за штету, повреде или смрт које њихово дете претрпи у школи иако је законом предвиђено да је то школовање обавезно. Или замислите када би послодавац могао натерати радника пре ступања у радни однос или радника који је већ запослен код њега да потпише да неће теретити послодавца за штету коју на раду претрпи, и то само зато што је тај послодавац законито регистрован и дозвољен му је рад од надлежних органа. Неко може да каже да би таква пракса била немогућа јер то не дозвољава наше законодавство о раду и радним односима. Ни устави различитих држава, укључујући и наш, не дозвољавају да се на људима изводе медицински захвати које они не желе и њихово је право да то одбију, но ипак је донет закон који дозвољава обавезну вакцинацију. Уз то, не само да је тим неуставним законом који дозвољава обавезну вакцинацију прекршен устав по питању медицинских интервенција и експеримената над људима, већ је потенцијално прекршено и основно правно начело савременог света које гласи да нико не може бити натеран да потпише (да да) сагласност, као што нико не може бити натеран прописом државе да потпише неки уговор, што је управо сагласност воља а не „обавеза“ воља јер постојањем обавезе не би било воље. Чак и када сте вољни да неку законску обавезу извршите, ваша воља није битна, битна је обавеза, због чега се тако и назива: обавеза вас „везује“, „везује“ вашу вољу. С друге стране, уколико постоји „сагласност“ то аутоматски искључује обавезу и присилу. Ипак, законом је прописана обавеза вакцинације, а следећим је прописом, тачније наредбом министра здравља донетом на основу тог закона, прописано и да вакцинацији претходи потписивање „сагласности“. Потенцијално апсолутно монструозна ситуација која директно укида било какво право човека – присиљен је да да своје тело и присиљен је да да своју сагласност. Схватате ли колико је то противно највишим домаћим и међународним правним актима, колико је то противно ономе што називамо цивилизовано друштво, колико је то противно етици, моралу, хуманизму, демократији? О Богу и Божјем да ни не говоримо. Неко може да каже да је председник рекао да ова вакцина неће бити обавезна, да се у наредби наводи да је „имунизација препоручена“, те да је вакцинација као необавезна и кренула, али чак и да не цитирамо ону народу „пас реко, пас пореко“, као разумна бића која критички размишљају, видимо да закон прописује и дозвољава нешто друго од тога што се тренутно дешава и што председник говори (а закон је донет пре нешто више од месец дана, почетком новембра, што значи да је то актуелно становиште владајуће већине), и јасно је да изјава политичара коју је дао данас не мора да важи и сутра и некажњено се може мењати од смера дувања ветра, за разлику од закона који може да се мења само у законском поступку у законодавном телу. Слично изјави политичара јесте и наредба министра која зависи искључиво од воље појединца и као таква може бити промењена преко ноћ. И буквално. Уз то, Предраг Кон, доктор који нас готово свакодневно обавештава о ставовима кризног штаба и у јавности је од државних органа представљен као водећи српски медицински експерт за конкретно питање „пандемије“, говорећи два дана пре почетка вакцинације о направљеном и усвојеном плану вакцинације, истиче да ће здравствени радници бити обавезни да приме вакцину („Вакцина је обавезујућа за све који раде са пацијентима, нарочито са оним нон ковид“). Другим речима, таква сулуда, монструозна ситуација ће по овим најавама свакако наступити у нашој држави, барем за неке делове становништва, а што је супротно оним изјавама да вакцина неће бити обавезна. Да ли је овај доктор мислио да здравствени радници који буду обавезани на вакцинацију неће морати потписивати сагласност, то не знамо, но ко од вас заиста верује да је мислио на то? Ако је то мислио, ево позивам га да то и каже. Да ли је можда мислио на то да ће они медицинари који одбију да се обавезно вакцинишу остати без посла (без обзира што би то било незаконито), такође није јасно, јер како другачије избећи ситуацију „обавезе“ и „сагласности“ – „наредбе“ и „воље“? Може, стога, и то да објасни. Овакве потенцијалне ситуације постојања тобоже „необавезне вакцинације“ а због чијег одбијања можете сутра остати без посла (јер је ваша струка обавезна да се вакцинише) или без неког од законом гарантованих права, да вам се забране контакти, посете јавним просторима и слично, крајње су озбиљне и узнемиравајуће. Наше је да на ову потенцијалну катастрофалну ситуацију упозоримо на време, баш да би се она избегла. Друго је питање, жели ли власт да она буде избегнута.

Питао сам својевремено, како би било да законодавац или извршна власт ослободе произвођаче аутомобила одговорности за техничку исправност возила које продају, без обзира да ли ће тај ауто да експлодира када му дате контакт или ће му у кривини отпасти точкови. Замислите пропис који би ослободио произвођаче хране од одговорности за последице коју њихова храна изазива код потрошача. И замислите уз то да вас, или одређене делове становништва, законодавац законом, или извршна власт некаквом наредбом, обавежу да такву храну једете и такве аутомобиле возите. Није ништа другачије ни са вакцинама. Право и постоји зато што не прави разлику око тога да ли се ради о вакцинама, аутомобилима или ђеврецима, већ начелно регулише ситуацију и штити начело, зато и јесте ПРАВО. Све што ми доживљавамо у последњих неколико година, кроз обавезну /присилну вакцинацију деце пре свега, јесте НЕПРАВО. Уз ово потенцијално НАРЕЂИВАЊЕ ЉУДИМА ДА СЕ САГЛАСЕ, тј. ОБАВЕЗИВАЊЕ ЉУДИ ДА ДАЈУ САГЛАСНОСТ (овако написано све ово делује још монструозније, невероватније и апсурдније) читава се прича диже, или још тачније спушта на степен потпуног нечовештва ако посматрамо онога ко прописе доноси и спроводи, и на степен потпуно животињског онога ко на ово пристаје и ко ово трпи.

Предраг Јакшић