Press "Enter" to skip to content

Шта још можемо да му дамо

Кажу људи да није тако страшно. Може и горе. Може, јасно да може. Но, шта то још Вучић, било као председник, било као премијер, било као вођа странке, преко својих посланика, министара, њихових и „њихових“ закона и поступака, може да нам узме и шта још можемо да му овако кукавички дамо? Није ли нам одузео све: земљу, воду, ваздух, имовину, тело, достојанство, државу, историју, постојање?

Није ли нам законом о експропријацији практично одузео право на приватну својину, јер је оно што је наше наше само до тад док људи на власти не кажу да није? Није ли дозволио иностраној компанији, која је једна од највећих еко-загађивача у свету, да слободно копа, истражује и вади руду где год у срцу Србије зажели и тиме грађанима одузео њихову земљу?

Није ли реке и потоке ставио у цеви, такао што их је предао власницима мини-хидроцентрала, уз то обавезујући нас да свакога месеца преко рачуна за струју плаћамо таксу тим истима који су нам узели реке? Ни је ли већину извора пијаће воде и већину лековитих бања у бесцење продао, неке чак и странцима?

Није ли нам загадио ваздух до те мере да су поједини српски градови редовно најзагађенији градови у Европи? Није ли дозволио даљне прелете иностраних авиона без икакве контроле и провере, шта носе, где иду, да ли нас и чиме нас прскају, да ли су војни или не? Није ли нам тиме одузео и небо над главама? Није ли посекао небројено много дрвореда по градовима, „раскрчио“ паркове и шуме, чак унаказио и Кошутњак који је свима пред очима, и ми ништа озбиљно нисмо рекли на то?

Није ли се, тиме што је Венецијаској комисији дозволено да на све нацрте закона српске владе пре него што уђу у скупштинску процедуру дâ своје мишљења (које је фактичкки обавезујуће мишљење за нашу владу), одрекао суверенитета одлучивања за једну од грана државне власти јер ја Влада Републике Србије као најзначајнији извршни орган у систему поделе власти у Србији изгубила самосталност предлагања закона без мишљења Венецијанске комисије? Није ли тиме, суштински, обезвредио изборе и глас сваког човека који је гласао на изборима јер стварну власт у Србији не добија Влада, као орган који је изабран од стране изабране посланичке већине, већ Венецијанска комисија која нити је бирана од стране грађана Србије, нити њима одговара? Није ли, уз то, тиме што као председник државе обавља послове које по Уставу Републике Србије не сме да обавља, још више обезвредио значај Владе Републике Србије дубоко се мешајући у њене послове? Није ли тиме свеукупно, дубоко разорио темеље уставности и законитости у нашој држави?

Не спрема ли нам изменама Закона о парничном поступку одузимање право на правично суђење? Није ли нам преко инсталирања приватних извршитеља практично одузео право на ефикасну државну заштиту од самовоље ових модерних утеривача дугова стављајући их у привилегован положај не само у односу на дужнике, већ у далеко бољи положај него што је извршитељ икада био док је принудно извршење спроводио суд? Није ли чак, то приватно лице добило право и на далеко веће трошкове извршења него што је то било када је извршење спроводио суд као државни орган? Не даје ли, при том, овим приватним лицима право на рад управо Вучићева владајућа посланичка већина, формирајући тако једну нову и послушну, инстант и вештачки створену финансијску елиту у нашем друштву а све на уштрб већине народа? Није ли слично поступио и када је уводио нотаре?

Није ли нам одузео право на правичну тржишну утакмицу јер иностраним послодавцима на територији Републике Србије даје погодности и субвенције по сваком запосленом које су неупоредиво веће од субвенција које се дају домаћим послодавцима? Да ли је, стварајући тзв. „Мали Шенген“, одузео нашим произвођачима право да у сопственој држави њихови производи буду заштићени од нелојалне конкуренције из иностранства, и да ли је истим поступком нашим радницима одузео право на првенство запослења у сопственој држави у односу на странце којима не треба никаква посебна радна дозвола да би се легално запослили?

Дајући издавачима из Србији суштински непријатељске државе да издају уџбенике за ђаке основних школа, није ли нам одузео право на наше образовање сопствене деце, али и право на историју и културу, јер ђаци по школама уче разне лажи као званичну од Министарства просвете потврђену истину написану у тим практично иностраним уџбеницима?

Није ли одузео, вишегодишњим смањењем пензија нашим пензионерима, право на њихов остварени радни стаж и њихово право на пуну пензију коју су већ били стекли, обезвредивши доприносе које су током читавог свог радног века уредно уплаћивали? Није ли одузео наш буџетски новац, тиме што уместо да га даје за добробит народа, за лечење тешко болесне деце на пример, он даје милионе евра иовако пребогатим спортистима, улаже у „националне стадионе“, диже плате својим министрима и посланицима, даје чак новац као „помоћ“ нама непријатељској Албанији у исто време, готово у исти дан, када је Албанија званично отворила фонд из ког ће плаћати промовисање лажне државе Косово и плаћати другим државама да ову лажну државу признају? Није ли тиме, заправо, дао новац из српског буџета за подупирање независности ове лажне државе на од Албанаца окупираном Косову и Метохији?

Преговарајући са терористима и убицама, какви су Тачи и Харадинај, није ли нам одузео право да их зовемо њиховим именом – убице, и претворио их је у „преговараче“ и „приштинску власт“? Укидајући све српске институције на Косовоу и Метохији, није ли оставио српски народа на милост и немилост управо тим „преговарачима“ који су палили српске манастире, убијали наш народ, секли главе православним монасима, силовали наше сетре и мајке? Није ли шаљући свог специјалног изасланика да клечи у Вуковару (у граду у ком је ћирилица забрањена) пред спомеником „бранитеља Хрватске“, војницима војске која је протерала више стотина хиљада Срба и убила на хиљада њих, одузео право нашем прогнаном и убијеном народу на овоземаљску правду и истину? Одлазећи у Поточаре није ли дао за право фалсификаторима историје да своју лаж као истину уграде у српски друштвени миље управо преко највишег представника српске власти – председника државе? Није ли нам, узимајући ратног злочинца над Србима, покретача басрамног напада на нашу земљу, Тонија Блера за свог саветника, одузео право да Блеровим бомбама убијену Милицу Ракић и другу децу Србије и Црне Горе сматрамо жртвама јер како та деца могу бити жртве ако је убица добио част и власт да буде саветник председника Србије а сам га председник назива пријатељем Србије?

Није ли одузео и држави дипломатско достојанство тиме што није протерао нити једног амбасадора који је одбио да на амбасади своје државе у Србији спусти заставу на пола копља током државног дана жалости због сећања на погром Срба из Републике Српске Крајине, и није ли им тако дао за право да сами одређују шта је у Србији дан жалости а шта није? Није ли се одрекао чак и дипломатског реципроцитета када није протерао амбасадора Црне Горе у тренутку када је из Црне Горе протеран српски амбасадор? Није ли нам тиме што нити са једном државом која је признала лажну државу Косово, а у ствари отимачину једне петине територије Репбулике Србије, није прекинуо дипломатске односе, одузео право да уопште говоримо о постојању територијалног интегритета наше државе и озбиљно у међународним оквирима бранимо концепт српске државности и суверености? Није ли се споразумима у Вашингтону прећутно сагласио са признањем лажне државе Косово од стране Израела (чији су званични представници две године раније са хрватским властима прослављали у Хрватској дан тзв. „Олује“, тј. етничко чишћење, убијање и протеривање Срба), обавезујући се чак да противно резолуцији Савета безбедности пребаци српску амбасаду из Тел Авива у Јерусалим практично као захвалност Израелу због признања те лажне државе Косово?

Није ли одузео достојанство српској војсци тиме што је за министра војске именовао човека који је ослобођен служења војног рока? Није ли одузео достојанство српској војсци и тиме јер његова власт на територији Републике Србије већ годинама подржава дата огромна право војницима НАТО пакта путем њихове кривично-правне неодговорности за све што ураде на нашој територији, било да неког опљакају, било да некога убију, и нико им ништа од српских државних, војних, полицијских, правосудних органа не може? Није ли одузео достојанство српској војсци и тиме што ту војску са НАТО војском, која је 1999. године убијала наше војнике, шаље на заједничке вежбе, чак организујући заједничке вежбе и у Србији и подржавајући право НАТО војске да користи сву српску инфраструктуру? Није ли тако Србију одузео српској војсци и део је НАТО пакту?

Није ли, држећи као свог министра онога за кога је званичном академском процедуром утврђено да је фалсификовао докторат, одузео достојанство свим људима који су поштено стекли највише академско образовање?

Није ли тиме обесмислио и значај академског образовања, академских титула и конкретног знања које је тим образовањем стечено?

Није ли формирањем једног готово параполицијски орган, тзв.  комуналне полицајце, грађане Србије изложио потенцијалној тортури од стране људи који немају никакву стварну стручност, ни образовање за послове који би се могли звати полицијским?

Да ли је путем спровођења обавезне вакцинације деце одузео право нашој деци на телесни интегритет а родитељима право на родитељство над сопственом децом? Није ли дајући право Центрима за социјални рад да нашу децу на усвојење шаљу у иностранство и да наплате „трошкове поступка усвајања“, отворио врата одузимању наше деце од стране иностраних усвојитеља, а што је практично продаја наше деце странцима, јер чак и ако од ових усвојитеља у неком тренутку деца буду одузета она се не враћају у Србију већ остају у држави усвојитеља и органи те државе даље располажу са овом децом? Неће ли нам путем својих најављених законских предлога одузети права на светост брака и породице и свести га у суштини на право на сексуалну девијацију?

Није ли нам путем Закона о спречавању заразних болести одузео право на телесни интегритет и слободу избора јер тај закон дозвољава обавезну вакцинацију свих и није ли нам одузео право на слободу кретање јер је тим закон дозволио да се само на основу сумње људи са власти затварају људи иако су здрави а како то прецизно у закону и стоји? Није ли прошлогодишњим „полицијским часовима“, те сада уводећи ковид-пропуснице, и најбруталније показао којим ће све путевима ићи у овом ограничење слободе кретања? Није ли бесрамном медијском кампањом, притисцима, ширењем страха, обмањивањем изложио читаву популацију наше државе притиску да се вакцинише експерименталним вакцинама, чинећи при томе невиђени правни преседан ослобађајући од одговорности за евенутална нежељена дејства вакцине оне који вакцину производе, који је одобравају, који је пропагирају и који је дају?

Није ли потписујући тзв. Маракешки споразум омогућио мигрантима свих врста (што значи не само оних који су ратом угрожени и протерани, већ и економским и свим другим врстама миграната) да на државној граници Републике Србије добију документа на које год име да их траже и са којим год подацима да их траже, а без стварне могућности наших органа да тачност тих података провери, а истовремено обавезујући се као држава да ће контролисати медије и спречавати негативно извештавање о мигрантима без обзира да ли чине кривична дела? Нису ли се оваквим споразумом Вучић и његови сарадници одрекли права да из наше државе протерају све оне које државе Европске уније не желе, а који угрожавају и наше друштво, зато што је Србија пристала да буде држава које им је прва дала „папире“ и стога мора да их прими?  Није ли на тај начин државу која припада грађанима овде државе дао и онима који то нису, и уз то се не зна ко су, шта су и шта су били?

Није ли нам путем Закона о референдуму одузео право да се уопште убројимо као грађани ове државе, јер је због укидања цензуса сада свеједно да ли нас има 100 милиона, 7 милиона или 2 хиљаде, па је тако релевантно и важеће  чак и ако на референдум изађе само он сâм, један једини?

Није ли нам одузео право на литургијско слављење Васкрса, јер је на Васкрс 2020. затворио храмове за вернике и послао полицију да шпарта Србијом и високо прописаном новчаном казном претио и кажњава оне који у храмовима прослављају Васкрслога Сина Божјег?

И тако даље, и тако даље…

И шта мислите, шта још може да нам узме док ћутимо? Шта још можемо да му дамо док пристајемо на ово његово зло? Да ли ћемо му дати и души? Да ли смо му је већ дали? Ћутањем и пристајањем на зло поплочана је стаза за пакао.

Да ли ћемо и даље ћутати или ћемо се борити да одбранимо оно што нам још није узео и да вратимо оно одузето? Немојте мислити да се то вас не тиче и да је то нешто на шта се не може утицати. Сви смо пасивношћу и ћутањем саучесници у овоме и сви смо криви. Баш сви, јер, што каже старац Пајсије, „када нешто што се супротставља јеванђелским заповестима потиче од државног закона, онда гнев Божији долази на цео народ да би се васпитао“. Стога, или ћемо сами да се поправљамо и реагујемо на зло, или ћемо трпети гнев Божији због зла овог властодржца. Треће не постоји.

Предраг Јакшић

Објављено 6.12.2021.