Србија је вековима, може се рећи и увек, била на ратометини. Пратећи ову познатију историју од средњег века и светих Немањића па на овамо, сви владари су нам били велики, храбри и успешни ратници. Тај дух у српском човеку се развијао вековима уназад. Одакле тадашњим владарима толико умеће и успех у многим ратним сукобима? Да напоменемо неке, почев од храброг Стефана Немање, светог Симеона, светог краља Милутина заштитника православља, Душана Силног освајача, светог Кнеза Лазара, многострадалног и његовог сина, најбољег витеза европских турнира, човека који је и једног Тамерлана који спада у три највећа освајача на свету, одушевио у познатој битки код Ангоре. Тај дух борбени, стални сукоби са непријатељима, и са истока и са запада, патриотски карактер, спремност на жртву само не на покорност, народни непоклек, воља и љубав за слободом. Притом, увек са поштовањем према непријатељу, никад освајачког расположења, сакупљано и развијано вековима, са генерације на генерацију, уткано у крв Србинову, заливено и обликовано православљем, развило се у умеће ратовања као начин живљења, размишљања, начин живота, као народни карактер и наследна особина, просто ген који је младом Србину, уткан рађањем, преко мајке и оца, од најстаријих потомака.
Тај ратнички и уједно слободарски ген одржао нас је вековима под Турцима само са другачијом војном тактиком, хајдуковањем, претечом комита и герилског начина ратовања, те као такав стигао и до скорашњих дана, до првог и јединог, непокорног герилца у другом светском рату, Драже Михајловића. О првом светском рату, албанској голготи, солунским ратницима, славним војводама, рећи ће вам најбоље наши непријатељи који их до танчина проучавају.
Данас када се звецка оружјем на све стране света, када се сви наоружавају, прете, када нам је Косово и Метохија окупирано, а и ми у Србији, када нам је војни рок укинут, када нам се говори о неком болесном, непостојећем миру, када нам на хиљаде војно способних, недобронамерних, полудивљих иновераца шета нашом земљом, када смо притиснути светском јавношћу о неким непостојећим геноцидима којим се прикрива прави, истински геноцид српског народа, када смо доживели Олују из Крајине, када се у несретним ратовима на простору бивше Југославије, издајом и наопаком тактиком уништио углед војске, намерно наопаком стамбеном политиком урушио стандард војних лица. Када државни врх ставља у подређени положај војни врх, у односу на политику појединаца. Када црквени врх нема ауторитета и не труди се да га има, када садашњи поглавар ћути, док војни духовник доручкује у страним амбасадама, док претходни , упокојени патријарх, приликом обиласка једне српске православне цркве, изјављује да је “пацифиста и екумениста”. Речју, води се константна, перфидна, издајничка хајка на споменути војнички, родољубиви, ратнички код код Срба.
Тај ген је омогућио Србину да, иако већином сељачког порекла, у опанцима и са шајкачом на глави, иако малобројан, одреди судбину Првог и Другог светског рата, да победи многа царства и да опстане на овом простору, на коме треба стићи и утећи. Као такав је лако остављао своју мотику, свој занат, своју школску клупу и кретао у славне победе.
За време југословенских војних школовања, учена је погрешна и непостојећа, наводно герилска тактика, звана партизанштина. Све то и много тога се чини да се тај вековно наследни, славно ратнички, жртвено храбри, глобално непокорни ген затре. Сачувајмо оно што нас је одржало и сачувало, што нам је генетески од предака предато, оно што смо дужни и на поколења да пренесемо. “Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци”.
И да не заборавимо ”Господ над војскама с нама је, бранич је наш Бог Јаковљев”.
