Не постоји никакво оправдање за толерисање смањивања броја жртава у Јасеновцу и молитву у капели злочинца Алојзија Степинца. Нема ту оправдања и срамота је што се не предузму неке озбиљније мере против епископа који су учествовали у томе.
Црква толерисањем таквог понашања сама себи наноси огромну штету. Како после тога мисионарити? Како објаснити да Црква не прави компромисе са овим светом?
А ако се такве ствари толеришу и прећуткују и то се правда некаквом “црквеном политиком”,
како очекивати да се унутар СПЦ неће појавити неко ко ће несметано ширити фалсификовану историју о црквама и манастирима на светом Косову и Метохији?
Ако се не спречи умањивање броја и релативизовање чињеница о Светим јасеновачким мученицима и са друге стране учешће римокатолика у геноциду у НДХ, зарад љубави са јеретицима, онда, једног дана, не би изненадило да нас екуменистчка јерес доведе до прихватања бесрамних шиптарских лажи о “римикатоличким светињама на КиМ”.
Не постоји интерес којим се може правдати калкулација бројем жртава невино пострадалих Срба. Не треба нам никакав “мир, љубав и помирење” са вековним нашим непријатељима, ако то подразумева пљување по нашим жртвама и одрицање од наших светиња!
