Фобичног и параноидног пацијента повезује страх. Овај други се повлачи од људи да би изградио „сигурнији свет“. Он је психотичном пројекцијом маскирао своја непријатељска осећања, те су му други „убице, извори заразе, непријатељи“.
Фобичар такође избегава контакте, изолован је, али задржава способност за осећање реалности, увидећи да су му страхови можда „претерани“. Он „бежи“ од опасне ситуације ( у овом случају другог људског бића), али га не доживљава као непријатеља.
Медији и здравствена пропаганда мењају „патопластичност“ фобија. У 19. веку, доминирао је страх од венеричних болести, у 20. канцерофобија и страх од инфаркта.
21. век је донео страх од заразних болести, а корона маске, које су нас више оголиле него било шта до сада.
Др Јована Стојковић, психијатар
