Press "Enter" to skip to content

КЉУЧНО ПРАВО – ПРАВО НА СЛОБОДУ ИЗБОРА

Да ли су важна остала права и слободе ако немате слободу и право да одлучите да ли нешто  желите или не желите да унесете у своје тело, у своју крв? Или још једноставније, да ли уопште могу да постоје било која друга права и слободе ако нисте слободни да одлучите шта ћете унети у своје тело, своју крв?

Гледајући из визуре хуманизма, демократије, секуларизма, што значи свега онога што се сматра битним за савремени концепт људских права и што се као мантра помиње у дискурсу Запада, управо је изостајање права да сам одлучиш шта ћеш примити у своје тело кључна тачка.

Зашто је тако? Па ако држави или неком трећем препустите право да одлучује шта да вам саспе у крв, одустајете од сопственог живота. Принципијелно посматрано, право некога (министра здравља као у случају вакцинације код нас) да вам убризга нешто у тело, значи да он присилно узима у своје руке ваше здравље и ваш живот. На тај се начин одричете сопственог живота и здравља.

Уколико се тога одрекнете више нити једно ваше право и слобода (од оних осталих које вам држава још није узела) неће бити исто, неће имати свој пун опсег или га уопште неће ни бити.

У случају да останете без живота услед тог што ће вам неко противно ваше воље нешто сасути у крв, тад апсолутно нити једно остало ваше право неће бити битно јер га неће бити, јер неће бити ни вас. Без право на слободу избора, о каквом концепту људских права онда уопште можемо говорити?

Људска права су повезани, посебно када се ради о оваквом темељном праву да као пословно способна особа одлучујете шта ћете примити  у своје тело, у своју крв, или шта ће у своје тело, у своју крв примити ваша деца којима сте старалац.

Уколико изгубимо ово право не само што престајемо да будемо слободна бића, пристајемо да постанемо робови. Можда наизглед не као неки роб са плантаже памука у Џорџији, али свакако као неки кућни роб којем је његов господар дозволио да му празни пепељаре и да пуши његове пикавце, док не одлучи да том истом робу нешто саспе у крв јер се уплашио да га не зарази његов дах или, просто, што му се може. Да, исто је то. Нема разлике.

Без права, без слободе избора шта ћемо да уносимо у своје тело, не постоји право на живот. Толико је све једноставно.

Ако се за то право не изборимо, обични робови смо без икавих права. Колико је принципијелно, то је и животно питање, питање сопственог живота у сопственим рукама.

Друго  је, пак, питање како назвати човека који жели да вас противно ваше воље вакцинише, да у ваше тело, у вашу крв унесе нешто (шта год то било), а за шта, уз све то, још ни не жели да преузме одговорност?

Како назвати такву особу? Која је то болест од које пати? А пати, очигледно, врло тешко. Но, о томе други пут.

Предраг Јакшић